Ljuba i Matija stvarno najbolji

 NA nekoliko kilometara od centra prestonice, u neuglednim barakama izbegličkog kampa u Krnjači živi petnaestogodišnji Ljubomir Tintor, učenik generacije u Osnovnoj školi "Oslobodioci Beograda". I ova informacija verovatno ne bi skrenula ničiju pažnju da mali Ljuba nema poteškoće u razvoju, odnosno da ne boluje od cerebralne paralize. Istim priznanjem "okitio" se i njegov školski drug Matija Lagator, koji boluje od disleksije.
Prvi put u Srbiji, dva đaka sa poteškoćama u razvoju ravnopravno su završila redovnu osnovnu školu sa vršnjacima i pritom su proglašeni za najbolje. Prijemni ispit su već položili i nadaju se da će uspeti da sednu u klupe željenih srednjih škola.
- Osvojio sam 37 poena na testu - priča nam Ljuba. - Zeznuo sam jedan zadatak iz matematike, ali dobro, upisaću Prvu beogradsku gimnaziju, a kasnije planiram da studiram prava ili političke nauke. Istorija mi je omiljeni predmet. Prošle godine sam osvojio prvo mesto na opštinskom takmičenju.
Porodica Tintor je devedesetih godina izbegla iz Gline u Hrvatskoj, a Ljuba se rodio u izbeglištvu, u Banjaluci. Velika želja i volja za normalnim životom nagnala je ovog dečaka da krene u školu sa vršnjacima, što je retkost, i da čak uz pomoć nastavnika fizičkog vaspitanja počne sa nastavom iz ovog predmeta. Danas mu je, kaže, žao što je završio školu i oprostio se od divnih nastavnika i drugara, uvek spremnih da pomognu. Uvek će se sećati nastavnika Pere koji radi u školskoj biblioteci u kojoj je provodio slobodno vreme.
- Navikao sam i sebe i roditelje na petice. Tako da sam i poslednje priznanje doživeo samo kao jedno u nizu. Voleo bih da učestvujem u kvizovima, naročito u Slagalici. Čini mi se da posedujem znanje koje se tamo traži - kaže Ljuba.
Iako živi skromno u dvadesetak kvadrata, ovaj dečak ističe da su mu roditelji uvek ispunjavali sve želje i da trenutno ne postoji ništa što bi on želeo, a nema. Kao dokaz služi i priča da je nakon osvajanja prvog mesta na nekom takmičenju, kao poklon poželeo video-igricu!

NAJVEĆA ŽELJA
SEDAM godina u školu je Ljubomir išao prevozom GSP za invalide. Uvek je sa njim išla majka Danica, kojoj je OŠ "Oslobodioci Beograda" izašla u susret i zaposlila je kao tetkicu. Tako je mogla da pomogne sinu, jer se teško kreće, a da pri tom zaradi i platu, koja je danas jedini izvor stalnih prihoda u porodici Tintor.
Najveća želja mu je, kaže, da dobije vojnika na civilnom služenju vojnog roka koji će mu pomagati oko odlaska u školu, da mama ne bi morala da da otkaz, jer nema ko drugi da mu pomaže. Sestra Jelena će od oktobra početi studije na Visokoj poslovnoj školi, a otac Zoran je lošeg zdravstvenog stanja.