Hamburger jači i od pljeskavica

- ŠTAćeš od priloga? Ovom rečenicom nekada se završavao svaki "kompletan" izlazak u grad. Zapravo, gužve su vikendom uveče ispred kiosaka sa pljeskavicama, pre nego što su ih prekrstili u "fast fud", bile veće nego za osnovne životne namirnice devedesetih. Redovi u kojima svi čekaju na magično pitanje sa početka teksta, jer znaju da je "mukama" došao kraj i da će konačno jesti nešto ukusno...

Nekada je bilo jednostavno, mogla je da se kupi pljeskavica i moglo je da se bira - kajmak, urnebes, aleva. Danas, niko ne može da se seti kada je pljeskavica postala hamburger, jer će se pravi gurmani sa žarom u očima kleti da pljeskavica apsolutno mora biti pripremljena sa lukom i prezlama. Valjda je to razlika između "junakinje" naše priče i njenog mlađeg brata "preko bare", hamburgera.

- Odavno to više nije onako, kako je recimo bilo sredinom i krajem osamdesetih - kaže prodavačica u jednom od retkih objekata koji i danas peku roštilj, a koji pamte i neka druga vremena. - Modernizacija je upropastila sve. Lanci restorana brze hrane, razni "Mekovi" i njima slični su potpuno skrenuli novije generacije na neki drugi kolosek.

Istini za volju, potpisnik ovih redova se seća otvaranja prvog "Mekdonaldsa" u socijalističkoj zemlji, i to baš na najvećem trgu najvećeg grada "najroštiljskije" zemlje na svetu - na "Slaviji".

Nekoliko meseci vladala je opšta histerija zbog "najezde sa Zapada", a restoranu se nije moglo ni približiti sem ako niste vični laktanju. Očevi u odelima, majke u bundama, deca "pod konac" kao na proslavi Dana Republike. A onda - silno razočaranje - hamburger je mnogo manji nego na slici, a košta barem dvostruko više od mile nam "pljedže". Sa svih strana, očevi su prekorevali decu:

- Jesam li ti lepo rekao da ništa ne valja? Sad ćeš to blago meni da pojedeš i nema više za danas, sam si tražio!

Majke, kao i sve majke, pokušavale su da izglade situaciju, valjda da bi se opravdale pred sobom jer su oblačile bundu zbog pljeskavice veličine dlana njihovog deteta:

- Pa dobro, neće bar mnogo da se davi u lošoj hrani.

Brza hrana nije u prvi mah prihvaćena, delom i zbog patriotskih kompleksa veličine u koji je ova zemlja kolektivno upala devedesetih godina, ali je sa protokom vremena polako ali sigurno dobijala svoju publiku.

Nije poznato da li srpska brza hrana može da se marketinški meri sa uvezenom, jer je pitanje kvaliteta nesporno. Novi ritam života koji nam se nameće, neke stare stvari jednostavno ne mogu da isprate.

"NIŠLIJA", LESKOVČANIN", "VUKADIN"

SA druge strane, "Nišlija", kojem generacije đaka Pete beogradske duguju blago povišen holesterol, nestao je. U stvari, premešten je na lokaciju svega nekoliko metara od prvobitne, ali oko njega đačke graje više nema. "Leskovčanin" izgleda kao da ni ne radi. Novobeogradski "Vukadin", u neposrednoj blizini "Hajata", otišao je u istoriju.