BESKUĆNIK JE I ULIČNI SVIRAČ, ALI CENI SAMO JEDNO OSEĆANJE: Andrija Daraboš - Ne vidim da postoji išta jače od ljubavi

Lj. PRERADOVIĆ

05. 12. 2023. u 08:00

SRCE Novog Sada. Centar. Podzemni prolaz. Kišno i tmurno novembarsko rano popodne, sa dna mermernih stepnica rasteruju zvuci bluza.

БЕСКУЋНИК ЈЕ И УЛИЧНИ СВИРАЧ, АЛИ ЦЕНИ САМО ЈЕДНО ОСЕЋАЊЕ: Андрија Дарабош - Не видим да постоји ишта јаче од љубави

Foto: Lj. Preradović

Crvenom trzalicom, pomalo promrzlim prstima, prebirajući po strunama klasične gitare, hrapavim glasom, Novosađanin Andrija Daraboš (48) zaneseno peva o ljubavi, životu... A, život ga nije mazio.

Već gotovo tri decenije, novosadske ulice i široki bulevari njegove su adrese i radno mesto. Ne žali se. Vedrog je duha i to ga drži. Uredan. Veli da se ne predaje, i da nekako preživljava. Iznenađen našim interesovanjem za usud jednog beskućnika, nakratko odlaže instrument, pristaje da za "Novosti" otvori dušu.

- Nisam završio školu, ali sam diplomirao život - odmah, bez imalo gorčine u glasu, stavlja nam do znanja Andrija.

Foto: Lj. Preradović

Zarada uvek neizvesna

Pita i da li će nam smetati ako zapali cigaretu, pa iz džepa vadi paklicu i upaljač:

- Eh, da ne pušim i ne pijem, više bih imao. Mogao bih da pomognem bivšoj ženi koja odgaja našeg, sada četrnaestogodišnjeg sina. Divna je to osoba, najvažnije je da smo u kontaktu. Voleo sam je. Ali, ljubav je prestala i mirno smo se razišli. Žene su najdivnija bića i strašno mi je kada čujem da je neka od njih maltretirana. Volim žene i nikada prema njima nisam grub.

Čvrsto grleći instrument koji ga godinama hrani, Andrija započinje ispovest pričom o rodnoj Bačkoj Palanci, gde je živeo sa mlađim bratom Aleksandrom i starijim Jovanom do odlaska u vojsku. O ocu nerado govori, ali za majku Jelicu kaže da je bila prava lavica i da je volela rokenrol.

I U INVALIDSKIM KOLICIMA

OKTOBRA prošle godine, Andrija je imao saobraćajnu nesreću, kada ga je na prelazu udario automobil. Zbog teške povrede noge, šest i po meseci je bio u invalidskim kolicima, ali ni tada se nije odricao sviranja na ulici.

- Nisam imao ni zdravstvenu knjižicu, niti invalidska kolica, ali sve sam sredio - otriva nam naš sagovornik. - Ne znam ni sam kako. 

Njegov život beskućnika, počinje pre tri decenije, ali odmah napominje da nije svih minulih godina nosio to "zvanje".

Foto: Lj. Preradović

Podzemni prolaz u kojem Andrija svira

- Posle razvoda roditelja majka je sama othranila nas trojicu. Borila se kako je znala i umela - priča Andrija sa setom u glasu, punim ljubavi prema njegovoj Jeli lavici, kako ju je zvao. - Ostali smo bez krova nad glavom zbog očevih i ujakovih kockarskih dugova. Video sam kakvo je to zlo i nikada nisam posegao za tom đavolskom rabotom. Ni drogu nikada nisam probao. Mnogo poznanika moje sudbine je "otišlo" zbog tih poroka. Počeo sam da pijem i pušim. Njih se, nažalost, nisam oslobodio. Jedino dobro u tome je što nisam agresivan kad popijem, tada bih samo svirao i recitovao.

Vraćajući se opet na početak priče o beskućništvu, naš sagovornik kazuje da je 1993. napustio srednju mašinsku školu da bi otišao u vojsku. Smatrao je to patriotskim činom. Po povratku došao je u Novi Sad. Zaljubio se, oženio, dobili su sina, pa je usledio razvod. Živeo je svuda po malo, snalazio se kako je znao i umeo, ali najviše kao beskućnik. Iza sebe ima 17 godina radnog staža kao fasader i moler, ali sviranje na ulici je postalo njegov život. Muziciranje je naučio uz pomoć jednog prijatelja, ali najviše sam.

FOTO: Lj.P.

Andrija Daraboš

- Dane provodim na ulici sa gitarom. Pevam za svoju, ali i dušu prolaznika. Dobijem neki dinar, ne žalim se - kazuje Andrija. - Malo više zaradim kada me angažuju da sviram na nekoj pesničkoj večeri. Tada je honorar malo veći. I sam pišem ljubavnu poeziju. Ne vidim da postoji nešto jače od ljubavi. Sročio sam ih stotinjak, ali nemam para da ih objavim. Možda jednoga dana.

Na naše pitanje da li bi nešto menjao u životu, Andrija s blagim osmehom kaže:

- Teško pitanje. Menjao bih samo nezgode koje su me snašle. Otalo ne!

IZABRAO NAJAKUSTIČNIJE MESTO

ANDRIJA ima svoje omiljeno mesto gde svira. Ugao Zmaj Jovine i Dunavske.

- Tu, između Gradske biblioteke i Vladičanskog dvora je najakustičnije mesto - objašnjava nam Andrija. - Trudim se da ne remetim njihov mir, ali primetim kada u okolnim zgradama otvore prozor da čuju pesmu. 

Andrija je bio dobar prijatelj i sa sada pokojnim Kristijanom Kostićem Blekijem, uličnim sviračem, koji je svirepo ubijen februara 2022. godine na ulici.

- Kod njega sam živeo dve i po godine. Bio je divan čovek. Takvi se retko rađaju - otkriva nam Andrija ne mogavši da sakrije suze za, na takav način, izgubljenim prijateljem.

Kad završi radni dan, i gitaru spakuje u kofer, Andrija odlazi u svoje utočište u Kineskoj četvrti, okupljalištu ljudi njegove sudbine. Tu ima sobu, svoj krov nad glavom. Trudi se da u njoj sve bude čisto i uredno. Preko dana ode i u Svratište za beskućnike, na ručak, a kada je na meniju pasulj, veli da ne propušta. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NE ŽELIM DA PUZIM: Kirjos ne štedi reči na račun Nadala i Mareja