POGLED ISKOSA: Tišine Valjarevića

Piše Dejan Đorić

20. 12. 2022. u 10:52

U PRESTIŽNOJ i za savremene mlade umetnike ključnoj beogradskoj Galeriji Lucida slike većeg formata tokom decembra izlaže mladi crtač i slikar Veljko Valjarević (Užice, 1991).

ПОГЛЕД ИСКОСА: Тишине Ваљаревића

Veljko Valjarević, "Odbacivanje"

To je njegova druga izložba u Lucidi, a Galerija je vlasnik svih predstavljenih slika. Reč je o jednom od najuspešnijih mladih figurativnih umetnika iracionalne veroispovesti čija je biografija već sada impresivna.

Možda važniji od uspeha je njegov put ka slici. Premda je ovladao crtežom, pa i onim velikog formata, imao je problem kako da pređe na slikarstvo, kako da osvoji sliku, koji se pojavio i među drugim umetnicima iz njegove generacije. Često izraziti crtači nisu sposobni da se bave slikarstvom, najbolji primer je profesor večernjeg akta Dragan Lubarda. Valjarević je pronašao svoj tip slike na kojem ne samo u tehničkom već i u poetskom smislu ključnu ulogu ima pozadina, opšti fon u koji se utapaju ili iz koga izlaze figure i predmeti. Ranije je bio u znaku tamnozelenih nijansi, a sada je izmenjen u ružičasto-belu, sa primesama plave. Kako su poznavaoci primetili, sve je na slici u prostornom i kompozicionom smislu samo odnos prvog i zadnjeg plana. Kod ovog slikara se i ne zna šta je ispred a šta iza, cela slika pulsira kao živi organizam, scena je nokturalna, površina taktilna i kao da diše, slika je shvaćena u vreme trijumfa mašinsko-elektronske civilizacije kao živi organizam, magična suština. Prisećamo se u tom smislu i Čeninijeve "Knjige o umetnosti", prvog modernog spisa te vrste na Zapadu.

On mladog crtača savetuje da tonira u ružičasto ili zeleno, obojenu pozadinu za crtež. Ovde je to bez ugledanja na renesansu pretvoreno u program jedne poetike, u skoro crtački rešenu sliku (što nije nepoznato u istoriji slikarstva), sa bezbrojnim katkad jedva primetnim detaljima, sitnim intervencijama, tačkicama i bojenim linijama i svetlošću koja je sasvim difuzna, meka i topla. Valjarević za razliku od mnogih nadobudnih slikara uvek na umu ima i prethodnike, likovnu tradiciju, od Matijasa Grinevalda do Ljube Popovića, što njegovim ostvarenjima daje unutrašnju snagu.

Izložba je naslovljena Silence ili "Tišina", po jednoj od slika iz ove postavke. Ne samo da je reč o Raspeću, o svečanoj tišini u kojoj bogočovek pati, već i o teorijski neistraženom fenomenu, odnosu tišine i slikarstva. Vekovima, naime, slikar je Robinzon, isposnik, pustinjak u svom ateljeu, gde u potpunoj tišini, najčešće u samoizolaciji, u alhemijskoj retorti, inkubatoru ateljea nastaju slike. Mada neki rade uz muziku, kao nekada Rubens, tišina je ključno metafizičko odredište za sliku i ikonu. To je i ona njena toliko plodna i bitna različitost od reči i muzike.

Na kraju, možda ne treba ni isticati opšte mesto da je Veljko Valjarević jedan od najuspešnijih mladih crtača i slikara, naslednik velikih fantasta u toj vrsti figuracije, koja obilato rađa na velikom drvetu srpske umetnosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

O JOKIĆU, DONČIĆU,  HARIJU POTERU... Nišić, ne tako običan fudbaler: Drinčiću sam sakupljao lopte u Partizanu, a sada...