FELJTON - STUDENTI U PITSBURGU NISI HTELI DA MRZE SRBE: Neki učili srpski da bi nas napadali

NA MOJIM časovima srpske književnosti i kulture jedan student želi da nosi “srpsku” majicu.

Foto: "Vikipedija"

A nije ni običan student. Ovaj Afroamerikanac je poznat svima u kampusu, a mnogima i u Pitsburgu, kao jedan od najboljih igrača američkog fudbala u univerzitetskom klubu Panteri. Pokazao mi je majicu koju je, kako je naglasio, naručio po svom izumu. Na njoj je slika generala Mladića zajedno s njegovima imenom na oba jezika.

-  Kako vam se sviđa? - pita me.

-  Važno je da se tebi, koliko vidim, sviđa, ali bih te molio da je ne nosiš dok studiraš kod mene jer bi mene mogli da optuže da koristim časove za političku propagandu.

-  OK, razumem, neću da vas uvaljujem u neprilike. Shvatam kakva su vremena nastala za vas Srbe, ali imam pravo da Srbe volim a ne mrzim kao oni koji koriste televiziju za širenje laži.

Fudbalska zvezda se uskoro pojavljuje na času s majicom na kojoj je piše, opet na oba jezika - “Ja sam Srbin”. Studenti ga pozdravljaju pljeskanjem.

Ne uče svi srpski jezik zbog naklonosti prema Srbima. Kada je supruga Krinka morala da kao dobitnik Fulbrajtove stipendije dve godine provede van Amerike, preuzeo sam obavezu da ja predajem srpski jezik. Jedan učenik iz Kalifornije, sin poznatog filmskog režisera, uči ga preko leta na intenzivnom programu jer se nije prijavio dovoljan broj studenata za hrvatski jezik. Kaže mi da ga uči da bi mogao s većim znanjem da osuđuje srpsku zločinačku politiku prema drugim narodima. Upozoravam ga da može da misli šta hoće ali da fakultet nije mesto za politička izjašnjavanja. Doduše, posle časova zainteresovanim studentima odgovaram na pitanja. Student iz Kalifornije brzo uči, sluša pažljivo o čemu razgovaram sa studentima u slobodno vreme, uglavnom o istoriji i kulturi, jer izbegavam pitanja iz dnevne politike, ali se ne upušta u razgovore.

NA KRAJU tromesečnog kursa vodim ih na tzv. Biračevo brdo. Svako može da kaže šta god želi, ali, naravno, na srpskom jeziku. I mladić iz Kalifornije se javlja za reč.
- Posle tri meseca i preko trista časova učenja srpskog jezika, a u pauzama i posle časova i srpske istorije i kulture, i ja sam saznao mnogo o srpskom narodu. Redovno sam slušao i program srpskog radija. Zato i želim da kažem da počinjem i ja da se osećam gotovo kao Srbin. Nameravam da posetim Srbiju i da reagujem na mnoge neistinite, očigledno netačne priče o tom malom narodu. A o kome Amerikanci tako malo znaju.

To je otprilike poruka studenta iz Kalifornije na srpskom jeziku, uz neke male gramatičke greške koje ne navodim. A što je obećao, trudi se i da ispuni.

Ali nije takav epilog s Amerikankom koja me takođe obaveštava da mora da studira jezik naroda koji je i nju svojim ratnim zločinima svrstao na stranu njegovih žrtava. I njen je problem što se ni te godine ne prijavljuje dovoljno studenata za predmet hrvatskog jezika. Kaže mi i da je pre dolaska u Pitsburg provela godinu dana studirajući u Beču i da je sobu delila s muslimankom iz Bosne. I od nje je čula kakav su narod ti Srbi i zato ih je omrzla kao što svi nacisti to i zaslužuju. Trebalo je možda još pre početka nastave da nadležne obavestim da za studentkinju s takvim osećanjima nacionalne mržnje nema mesta bar na mojim časovima. Ubrzo uviđam svoju grešku.

MEĐU studentima je i mladić čiji su roditelji takozvane Švabe iz predratne Jugoslavije, iz Slavonije. Kod kuće je dosta savladao zajednički jezik i zato želi Štrosmajera da prevodi na engleski. Na jednom času me moli da mu prevedem neke reči koje nije našao u rečniku.

-  Vidim da znate hrvatski, pa biste mogli i meni da pomognete s bosanskim jezikom, koji se još ne predaje u Americi - obraća mi se ona Amerikanka, inače takođe dobra studentkinja.

-  Ne znam bosanski jezik.

-  Kako znate hrvatski a ne znate bosanski? Očigledno nećete da ga znate! Sigurno mislite i vi kao što misle Srbi da taj jezik i ne postoji!

-  Kažem samo da mi nije sasvim jasno o kakvom jeziku govorite.

-  O jeziku bosanske nacije.

-  Pa i ta nacija postoji tek godinu-dve. Doskora su Bosanci ili Bošnjaci zvali sebe Muslimani, pre toga su se izjašnjavali kao Srbi ili Hrvati, a mogli su da se izjasne i kao neopredeljeni, mada je takvih bila manjina.

- Rezultat je to prvo srpskog hegemonizma, a posle toga i jugoslovenskog komunizma. Ali sada, pošto postoji bosanska nacija, a postoji i država Bosna, postoji i bosanski jezik, sviđalo se to vama ili ne

I tada mi Amerikanka pokazuje Bosansko-engleski, englesko-bosanski rečnik, nedavno objavljen u Njujorku.

-  Vidite ovaj rečnik, valjda će vam on pomoći da rešite svoj problem.

-  Zašto bi to bio moj problem’ Ovaj rečnik bi trebalo da bude vaš problem.

-  Zašto moj problem?

-  Pa, eto, Amerika postoji kao država, Amerikanci postoje kao nacija, kojom se ponose kao izuzetnom, gotovo najvećom u istoriji, a nemaju svoj jezik pa u Njujorku objavljuju bosansko-engleski a ne bosansko-američki rečnik. Ako postoji bosanski, zašto ne bi postojao i američki jezik?

AMERIKANKA se žali nadležnima, zatim sa još jednim studentom napušta moje časove i nastavlja da studira kod jedne moje koleginice Srpkinje i prijateljice, mada profesorke iz jedne druge oblasti, Zbog tog belaja s bosanskim, a i politički nekorektnog poređenja s američkom, postajem nepodoban da ubuduće predajem srpski jezik. Srećom, Krinka se vraća s postdoktorskih studija iz Španije...

U nastavi srpske književnosti i kulture pošteđen sam sličnih nedaća i glavobolja, pogotovu što imam uglavnom veoma dobre, čak i izvanredne studente. Tokom kursa zadatak im je da napišu rad od desetak stranica i da ga pre usmenog ispita pročitaju na času. A na časovima se na engleskom jeziku o svakom radu bez ustezanja razmenjuju mišljenja, pa je to i svojevrsna vežba iz naučne kritike.

Među mojim studentima jednog letnjeg semestra znanjem i umećem tumačenja naročito se izdvaja Natali Nobl. Zna ona za Nobela, pogotovu što se odlučuje da piše rad o, kako veruje i kaže, budućem dobitniku njegove nagrade, Miloradu Paviću. Italijanska književnost joj je glavni predmet pa poredi Pavića i Umberta Eka. Upućujem je na literaturu o mom drugu Ciciju, a ona mi donosi knjige o Eku, između ostalih i antologiju kritičkih tekstova - “Imenovanje ruže”.

PLAVOKOSA i tanušna, kože prozirne kao alabaster, u šortsu i letnjoj majici bez rukava, dakle obučena kao prava američka studentesa, što, međutim, samo ističe njen, u skladu s imenom, aristokratski izgled (setimo se i Pavića - “Ja sam aristokrata a ne demokrata”), ona čita svoj rad, gledajući više u nas slušaoce nego u papire koje drži u ruci, mada bez namere da ikoga zavodi, mirna i sigurna, kao glumica na jednoj od poslednjih proba. I pre nego što je počela diskusija, zaključujem da će njen tekst ne samo da dobije visoku ocenu nego da ću i da ga objavim, zajedno s nekim drugima, u dvojezičnom Književnom dodatku “Amerikanskog Srbobrana”. I ne zato što njeno poređenje Eka i Pavića ide u prilog našem, ipak, nesuđenom “nobelovcu”...

SUTRA: DžO BAJDEN NA DORUČKU SA SRPSKOM DELEGACIJOM

Preporučujemo

Feljton

0 0

FELjTON - NjUJORŠKI RAZGOVORI O STALjINU I BROZU: Hebrang likvidiran bez suđenja, jer ga je Josif Visarionovič predvideo kao Titovog naslednika

15. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - NOVI POGLED BELE KUĆE NA STRATEGIJU SOVJETA: Pad Berlinskog zida bio je frenetično pozdravljen u Nemačkoj i svuda u svetu

24. 03. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - AMNEZIJA ZAHVATA SVE MEDIJE U SAD: Američki studenti nosili majice sa grbovima Srbije i Crne Gore na ćirilici

18. 04. 2024. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - HUMANITARNA MISIJA SRBA IZ GRADA ČELIKA: Nisu nijednog trenutka zaboravili podvige svojih predaka

17. 04. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije