NAREDNA književna sezona u srpskoj i svetskoj književnosti biće u znaku stvaralaštva Danila Kiša, povodom tridesete godišnjice smrti i 85-godišnjice rođenja. U susret ovim jubilejima organizovaće se više skupova na kojima će se dodatno osvetliti književno delo velikana iz čijeg pera su potekli romani, pripovetke, eseji, prevodi i pesme visoke estetske nosivosti. Danilo Kiš doista predstavlja reprezentativnu deonicu srpske književnosti i kulture. Ubraja se u najveće pisce koji su stvarali na srpskom jeziku. Uz Andrića i Crnjanskog, čije "književno roditeljstvo" je stalno isticao, spada u najprevođenije srpske pisce.

Na raznim svetskim jezicima, na katedrama, institutima i akademijama, neprestano nastaju nova dela o Kišu i povodom Kiša. Na našoj književnoj sceni kao najpotpuniji presek Kišovog života i dela ocenjena je knjiga Milivoja Pavlovića "Venac od trnja za Danila Kiša", u izdanju "Službenog glasnika". Ovo delo nagrađeno je na beogradskom Sajmu knjiga priznanjem za izdavački poduhvat godine i doživelo tri izdanja na srpskom jeziku (sprema se četvrto). Nedavno je ova knjiga izašla u Budimpešti na mađarskom, a spremaju se prevodi na francuski i hebrejski jezik.

Kiš je umro je 15. oktobra 1989. u Parizu. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Iz knjige Milivoja Pavlovića prenosimo najvažnije fragmente o životu i delu Danila Kiša.

DANILO Kiš rođen je 22. februara 1935, na jugoslovensko-mađarskoj granici, prema vlastitom kazivanju, "slučajno u Subotici, gde se spajaju dve kulture, za mene veoma značajne, što dokazuje da u sudbini jednog pisca ništa nije slučajno". U više prilika, u zrelim godinama, Kiš je objašnjavao kako Subotica u njegovoj biografiji ima ulogu da svedoči o toj dvostrukosti, o "ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture".

Zgrada u nekadašnjoj Ulici oslobođenja broj 8 (danas Marksov put broj 2) srušena je u savezničkom bombardovanju 1945, pa tu baš ništa ne podseća na Danila, koga takođe nema. Otac Eduard Kon (naknadno je prezime Kohn promenio u Kiss, koje je Danilo pisao u fonetskoj transkripciji naše latinice - Kiš - insistirajući da tako ostane i na koricama inostranih, pre svega zapadnoevropskih izdanja) bio je mađarski Jevrejin; završio je trgovačku akademiju, tako da je u sebi nosio gene lutajućeg Jevrejina, koji se pojavljivao u Danilovim delima pod imenom Eduard Sam - osim u pesmi "Biografija", iz 1955, kojom počinje Danilovo književno dozivanje mrtvog oca pod izvornim imenom Eduard Kon. Kišova majka Milica Dragićević, Crnogorka sa Cetinja, preminula je u osetljivom periodu sinovljevog odrastanja, kada je on imao šesnaest godina.

KIŠ O SVOM DETINjSTVU Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi "ranih jada" napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice - redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sam jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno.

Njeni preci bili su poznati kako po junaštvu - crnogorska "amazonka" je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku - tako i po pismenosti i učenosti. Ujak Danila Kiša bio je poznati crnogorski istoričar, biograf i komentator Njegoša, a jedan od Kišovih predaka s majčine strane - legendarni crnogorski junak - opismenio se u pedesetoj godini i, kako je to Kiš govorio, slavi svoga mača dodao slavu pera.

"Od svoje majke nasledio sam sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svoga oca patetiku i ironiju", piše Kiš u tom neobičnom izvodu iz knjige rođenih. "Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe."

Do svoje sedme godine budući veliki književnik živeo je u Novom Sadu, u kojem je upisan u prvi razred, da bi osnovno obrazovanje dovršio u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju. Prva dva razreda gimnazije završio je takođe u Mađarskoj, a ostala dva na Cetinju, gde je - repatriran posredstvom Crvenog krsta - živeo kod dede po majci, počev od 1947. godine. Na Cetinju je završio i dva razreda muzičke škole, na odseku za violinu, ali je muzičko školovanje prekinuo zbog preseljenja škole u Kotor. Filozofski fakultet završio je u Beogradu, 1958, kao prvi student na novoosnovanoj Katedri za istoriju svetske književnosti s teorijom književnosti. Svetsku književnost predavao mu je Vojislav Đurić, estetiku Bogdan Šešić, istoriju umetnosti Dejan Medaković, a francusku književnost Miodrag Ibrovac. Božo Koprivica, jedan od pouzdanijih tumača Kišovog života i dela, seća se da je profesor Đurić dočekivao mlađe naraštaje studenata rečima: "Na ovoj grupi diplomirao je Danilo Kiš."

Pre no što je zavoleo široke pariske bulevare i lokale sa šansonjerima, gitaristima i pijaninom (za razliku od naših, u kojima, kako je primetio, "nismo u stanju da razlikujemo kafanu od menze"), Kiš je skrivene dimenzije ove prestonice duha otkrio u pesmama Endrea Adija.

Adijeve stihove Kiš je počeo da prevodi sa osamnaest godina (1953). U mnogobrojnim kasnijim prevodima tih pesama on je, kako je jednom priznao, istrošio svoj pesnički i lirski naboj, pa se definitivno okrenuo prozi, koja nije ostala bez lirskih elemenata, posebno u knjigama "Bašta, pepeo" i "Rani jadi".

Svakako, odvođenje pesnikovog oca (1944) u Aušvic - zloglasni koncentracioni logor, iz kojeg se nije vratio - predstavljalo je strahovito suočavanje mladog Kiša s nacističkim divljanjem i genocidom nad Jevrejima. Senke Holokausta pratile su ga kroz ceo život (kao sedmogodišnjak bio je svedok pokolja Jevreja u Novom Sadu), a sve to ostavilo je duboke ožiljke u dečjoj duši, koji će se godinama kasnije pojavljivati i u značajnoj meri odrediti duhovni i psihološki profil budućeg velikog pisca. To je, pored ostalog, doprinelo i da glavne teme njegovih dela budu - smisao i besmisao života, progonstvo i patnja izgnanika, kao i istraživanje nesrećne sudbine obespravljenih pojedinaca u stravičnom istorijskom sunovratu. Kišovo uverenje, koje je, u Rost scriptum-u pisma Eduarda Sama, u Peščaniku, preneo čitaocima, glasilo je da je bolje ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.

Misli, osećanja i poruke progonjenih žrtava sačuvane su od zaborava i trajno žive u Kišovim umetničkim delima, posebno u noveli "Pogrom".

Svojom prozom i esejima Kiš je uneo u srpsku književnost dah i duh moderne evropske literature, s naznakama novih avangardnih i neoavangardnih tendencija. S pravom se smatra piscem izrazito moderne provenijencije. Kosmopolitska i, kako je sam govorio, pomalo kafkijanska životna i intelektualna sudbina, opredelila ga je da u valovima života u više navrata promeni boravište. Upoznao je kulturu i tradiciju različitih zemalja, naroda, religija i jezika. Bio je svestan svog jevrejskog porekla, ali se nije previše približavao jevrejskoj etničkoj zajednici. Njegov otac Eduard i nije bio neki vernik; navodno, nikad nije ni ušao u sinagogu.