KOLIKO god je Vuku Karadžiću Branko Radičević bio drag, on nije bio takmac za ruku njegove ćerke. Brak i porodica su ozbiljna stvar i bolešljivi student bez finansija nije mogao da poremeti Vukove planove da ćerku udajom zbrine za ceo život. Pustio je da se mladi viđaju, pričaju i razmenjuju stihove. Svesno se pravio da ne vidi šta se dešava jer je kuća bila drugačija. Ljubav ima moć da uzburka atmosferu i donese osmeh na lica, a to je ovoj kući tako bilo potrebno. Radovao se što je Mina živnula i što je u kući mnogo veselija atmosfera otkad ona često svira i peva.

Stvari su se promenile kada se pojavio jedan imućni ruski student medicine, Flor Ognjev. Njega je Vuk doveo u kuću jer se Rus interesovao za slovensku književnost. Kao i svi koji su prešli prag kuće Karadžić u bečkoj ulici Landštrase, i Flor je bio očaran Minom. Bio je mali rastom i grbav, ali mu je otac bio bogati spahija negde u Rusiji i po načinu kako je sin živeo u Beču, videlo se da je kuća iz koje dolazi vrlo imućna.

MINI se dopao doktor. Nije to bila ljubav, ali dopalo joj se to što je bio učen, imao je ambiciju da postane hirurg, a interesovala ga je umetnost. Slepo odana ocu i svemu što on kaže, počela je da se divi ambiciji i učenosti neuglednog budućeg hirurga. Divila se snazi njegovog karaktera koji nije dozvoljavao da ga fizičko ograničenje omete u planovima za uspeh. Ubrzo je Flor diplomirao i našao posao u Parizu, ali je pre odlaska zaprosio Minu. Odgovor nije dobio ni od nje ni od njenog oca.

Onda su iz Pariza počela da stižu nežna pisma koja su bila puna ljubavi, čežnje, nestrpljenja da započnu zajednički život. Osvojena lepom rečju, Mina odgovara pozitivno na prosidbu, takođe pismom.

VUK je odugovlačio. Za njega je brak njegove ćerke samo dobar posao koji treba da joj obezbedi materijalnu sigurnost i udobnost. On se odlučuje da piše spahiji Ognjevu i osigura da će Mina dobiti ono što njen otac smatra dobrim za nju: zahteva zasebnu kuću, poslugu i određeni godišnji prihod. Odgovor od spahije nikada nije stigao, a i Florova pisma su bila sve ređa. Tako je propala ova poslovna veridba.

U vreme dok je ruski student dolazio u kuću kao rado viđen gost koga su gledali kao Mininog budućeg, Branko je otišao iz Beča. Nije bilo načina da ostane u Beču a da ne dolazi kod Vuka u kuću, a to nije mogao. Prekinuo je studije i došao u Beograd, ali je od vlasti zamoljen da ode iz grada. Naime, već je bio poznat kao pesnik, njegove pesme su naišle na veliki odjek i u Srbiji, pa su se vlasti plašile da njegovo prisustvo ne inspiriše studente na neke revolucionarne ideje. Branko odlazi u Mitrovicu, pa u Zagreb, Temišvar i seli se po Sremu dok ne sazna da je Mina raskinula veridbu. Tu vest mu je preneo Đura Daničić, njegov pobratim, takođe jedan od Vukovih "pitomaca".

U BRANKU se budi nova iskra nade koja je i iskra života, jer je već oboleo od tuberkuloze i predao bi se bolesti da nije bilo ovog nagoveštaja da je moguće živeti neki drugi život. Vraća se u Beč, ali ne nastavlja studije prava nego se upisuje na medicinu.

Ponovo počinje da odlazi kod Vuka u kuću i zatiče Minu spokojnu i bez mnogo žaljenja što je raskinula veridbu. To mu govori da nije ni bila zaljubljena i ohrabruje ga da pravi planove za budućnost. Vredno je prionuo na studije pišući uporedo pesme, ispočetka nadahnut nadom da bolest neće tako brzo napredovati. Istovremeno ga je mučilo pitanje da li ima pravo da uvlači devojku koju voli u svoju bolest, sa mogućnošću da i nju zarazi. Sa jedne strane neugasla želja da bude sa njom, sa druge strane neumoljiva bolest od koje se malo ko izlečio.

NAŽALOST, Branko nije bio među njima. Sve bliže onom drugom svetu, napisao je jednu od najjačih elegija u našoj književnosti "Kad mlidijah umreti". Predosećao je da će se pridružiti majci, sestri i bratu, koje je pokosila ista bolest.

Umro je 1. jula 1853. u bolnici u Beču, na rukama Ane Kraus, Minine majke. Dočekao je da vidi razlistalo drveće pod kojim će šetati neki drugi parovi i planirati budućnost. Mina se opet susreće sa smrću nekoga koga voli, piše tekst "Sećanje na Branka" i slika nekoliko njegovih portreta.

Branko je ostao zapisan u večnosti svojim stihovima od kojih su najlepši nadahnuti njegovom velikom ljubavlju.

Mina je nastavila svoj život u kome je bilo veoma malo sreće. Pet godina kasnije došla je u Beograd, prešla u pravoslavlje i udala se za Aleksu Vukomanovića, lekara, časnog ali siromašnog, iz porodice kneginje Ljubice.

BRAČNI život je potrajao prekratko. Stara, znana poznanica smrt došla je po njenog muža tek tri meseca pošto mu se rodio sin. Mininu nesreću uvećava Aleksina majka koja ih izbacuje iz stana. Mina je volela Beograd i kasnije će pisati ocu, koji je tada bio u Beogradu, da je to grad u kome je bila srećna i u kome bi živela da ima stan.

Kada joj je umro otac, potpuno se posvetila sređivanju njegove zaostavštine. Veliki problem i razočaranje napravio joj je njen voljeni brat Dimitrije, na koga je oduvek bila slaba. Prosto je neshvatljivo da se taj daroviti, mladi čovek, inženjer za gradnju vojnih objekata, odao piću, kocki i trošenju novca koju nije imao. Prodao je sve što je nasledio od oca.Sestru je viđao samo kad je trebalo da joj uzme novac. Umesto da joj pomogne, budno je pratio kako se objavljuju Vukova dela da uzme svoj deo. Na kraju, otišao je za Rusiju, gde je i umro.

MINA je živela tegoban život školujući sina i negujući nepokretnu majku. Retko se družila, povučena u književnost i slikanje. Ostavila je pedesetak slika koje su je uvrstile u značajne srpske slikarke 19. veka.

Poslednji udarac stiže iz Rusije, gde gine njen sin Janko. O njegovoj smrti postoje oprečni izveštaji, negde se navodi da je poginuo na frontu, na drugim mestima se pominje bolest, ali je, izgleda, posredi nešto treće. U to vreme je bio, među mladim oficirima u Rusiji, popularan "američki rulet" i Janko je poginuo iz lakomislenosti, dokazujući hrabrost. Izgleda da su se neki lakomisleni geni prelili sa ujaka i na sestrića.

Tako je Mina sahranila sve koje je volela. Braću, sestre, svoju prvu ljubav, muža i, na kraju, i sina. Crna i nesrećna niska koju je nosila do kraja svog fizičkog života, jer je njena duša otišla sa svakom ovom smrti. Otkidala se, deo po deo, i na kraju ostavila ljušturu koja je samo čekala da se preseli kod svojih najmilijih.