LAZA dobija diplomu i zvanje "doktor celokupnog lekarstva", dolazi u Beograd gde dobija posao, prvo kao mladi lekar, a dve godine kasnije kao lekar Okruga beogradskog. Rad sa pacijentima ga potpuno obuzima i sve vreme provodi na klinici. Otvara nova odeljenja, poboljšava uslove, leči siromahe besplatno, čak im i lekove kupuje.

Oženio se slučajno. Njegov pobratim Kosta Hristić sve je lepo isplanirao za Lazu i svoju sestru Poleksiju. Kosta je bio upoznat sa Lazinom pričom iz Berlina i bio je protiv toga da Švabica dođe u Srbiju kao nevesta. Možda je to bilo iskreno, a možda je već tada imao na umu svoju sestru Poleksiju, kojoj se Laza oduvek dopadao. Smislio je plan da pozove pobratima na večeru, gde će biti još mlađeg društva, ali i Kostina porodica. Otac Nikola bio je načelnik varoši beogradske, a posle i predsednik vlade. Sada je bio penzionisan, ali je ostao aktivan u politici. U njegovu kuću dolazili su viđeni ljudi Beograda, političari, lekari, književnici.

ČESTO su se priređivale večere, pa je Kosta lepo udesio da bude veliko društvo, ali i da Laza popije koju čašicu. Laza je duvanio, ali nije pio i dovoljno je bilo malo gustog crvenog vina i opuštena atmosfera da, onako raspoložen, prvi put posle dve godine, u nekoj šali poljubi u obraz Poleksiju.

To je bilo vreme kada je javni poljubac bio veridba, a ovaj nije mogao biti javniji, pred celom njenom porodicom i društvom koje je odmah zagrajalo i počelo Hristićima čestitati na veridbi.

Laza nije ni mogao, niti hteo da se povuče i osramoti devojku. Poleksija je bila tiho i stidljivo devojče. Odrastajući pored snažnih figura oca i brata bila je kao lep cvet koji ne može da se šepuri u hladu dva velika drveta. Laza je bio treći muškarac u njenom životu kome se divila i potpuno se predala onome što su otac i brat za nju namenili.

NEPOSREDNO pred ženidbu, Laza dobija pismo od nekadašnjeg stanara pansiona, Rusa, koji je dobio posao u svojoj domovini ali službeno dolazio za Berlin i čuo da je ćerka njihove stanodavke, Ana, umrla. Nije znao pojedinosti, ali je smatrao da treba to da pomene Lazi jer su se njih dvoje družili.

Ta vest je bila strašna, ali i oslobađajuća. Laza tada sahranjuje onaj deo svoje duše koji je umro pre pet godina u Berlinu, okreće se realnosti života i zaklinje da će, ako je unesrećio jednu ženu, ovoj koja je njegova doneti sreću i spokoj.

Život je krenuo uzlaznom linijom i Laza postaje ne samo ugledan doktor nego i pisac medicinskih štiva, ali i književnih. Tast mu je ponovo postao predsednik vlade, a mladi par se uselio u kuću koja je danas na početku Hilandarske ulice.

MAJKA Jelka bila je srećna što je formirao porodicu, mada nije bila zadovoljna izborom snahe, što je čudno, s obzirom na to da se Poleksiji nije mogla naći nijedna mana. Bila je iz dobre kuće, lepo vaspitana, lepuškasta i ćutljiva, prototip snahe kakva bi se dopala svakoj srpskoj majci. Ništa sinu nije govorila, ali je prokomentarisala da "ovo nije brak iz ljubavi, ali nije ni iz računa". Možda je dobro poznavala svog sina i čudila se da on ulazi u brak sa nekim kome ga ne vuče srce. Ona nije znala da je, najviše zbog nje, taj sin zakopao deo srca koji je rezervisan za ljubav i strast. Ostao je samo onaj za porodicu i on je bio ispunjen.

Nije sve bilo idilično u toj naizgled srećnoj kući beogradskog lekara i književnika. Ona je postala ugledan dom, mada nije pružila Lazi onu toplinu koju je zapamtio iz ranog detinjstva. Poleksija nije bila njegova srodna duša. Rađala je decu i održavala kuću, ali su im vrednosti i ciljevi u životu bili različiti. Ona se udala za doktora, čoveka cenjenog i učenog i očekivala je takve prihode i društveni tretman. Nije imala razumevanja za muževljevo besplatno lečenje siromaha niti za dobrotvorni rad. Doktor Laza je bio više cenjen u čaršiji nego u svom domu.

OSIM nerazumevanja i tihog otpora koji se počeo osećati s godinama, dom Lazarevića su pogodile i dve tragedije. Od četvoro dece, dva sinčića su umrla kao mala, načeta tuberkulozom koja je i Lazu odnela u mladim godinama, tek je bio napunio četrdeset.

Za divljenje je šta je sve ovaj čovek narušenog zdravlja uspeo da uradi za života. Neki ljudi ostave neizbrisiv trag ma koliko kratko da traju, a Laza je jedan od njih. Već dosta bolestan, učestvuje u srpsko-bugarskom ratu, u koji odlazi kao major saniteta, a vraća se kao pukovnik. Otvara četiri nova odeljenja bolnice, uvodi prijemnu ambulantu, a kada je imenovan za upravnika bolnice formira "Odsek za lečenje staraca", što je prva gerijatrijska ustanova kod nas i jedna od prvih u Evropi.

UZ MEDICINU, velika ljubav su mu pisanje i prevođenje. Literaturi je ostavio samo devet završenih pripovetki i sa njima se upisao u svaku antologiju srpske književnosti svog doba. Svoju veliku i neostvarenu ljubav opisao je u pripoveci "Švabica", koja je objavljena tek posle njegove smrti. Tu priču je doterivao i dorađivao i nije dozvolio da se objavi za njegovog života. Koliko je u sebi žalio zbog svoje odluke, to nije otkrio. Aninu sliku sa posvetom čuvao je do kraja života. Ona vest o njenoj smrti nije bila tačna, Ana je bolovala i otišla iz Berlina. Proživela je dug život i nikada se nije udala.

Doktor Laza je umro jednog januarskog jutra 1891, potpuno svestan do pred sam kraj. Već dugo je bolovao, i kao lekar mogao je da odredi i čas svoje smrti. Kažu da je ženi tog popodneva rekao "Putovaćemo u osam i po", a izdahnuo je u osam i tri četvrt.

NjEGOV prijatelj Ljubomir Hristić zapisao je da je ustao u postelji, uspravio se, a Poleksija ga je nežno vratila natrag. Tada joj se obratio rečima: "Ne guraj mi decu, vidiš li Kuzmana i Vladana!". Tako je izdahnuo, otišavši onima koji su ga čekali.

Danas se njegovim imenom zove Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti u spomen čoveku koji je veliki deo svoje lekarske prakse posvetio izučavanju mentalnih bolesti. Još je Knez Mihailo, 1861, ustanovio prvu psihijatrijsku bolnicu "Dom za sa uma sišavše" u jednoj privatnoj kući koja i danas postoji. Kada je Laza Lazarević postao doktor Okruga beogradskog, 1881, to postaje "Bolnica za duševne bolesti", gde je trećinu bolesnika pregledao i istoriju bolesti napisao doktor Laza, čovek koji je celoga života više mislio na druge nego na sebe.

SUTRA: BRANKO RADIČEVIĆ I MINA KARADžIĆ - LjUBAV U SENCI BOLESTI I SMRTI