VELIKI grad, strana zemlja, drugačiji jezik i ljudi, sve je drugačije. Sve to pritiska Lazu i čini mu boravak teskobnim. Sav je posvećen učenju i radu, gotovo da ne izlazi. Sumorni dani koje provodi u nemaštini i osećaju izolacije prekidaju se jednim anđeoskim glasom koji čuje kad dođe u svoju skromnu sobu, u pansionu gospođe Pauline Gutjar. Taj glas, koji otapa led i čini da smrznutom studentu postane toplo oko srca, pripada gospođinoj ćerki Ani. Kako studira pevanje, u kući se stalno čuje klavir i njen raskošni glas prolazi kroz zidove ispunjavajući svaki kutak kuće.

Ana je lepa, nežnog izgleda, dugih, negovanih uvojaka i belih ruku koje prelaze po dirkama klavira kao golubice. Lazi se čini da lete, a ne da sviraju. On je opčinjen ovim vilinskim bićem koje pokazuje interesovanje za njega. Teško mu je da poveruje da se ona, takva, može zainteresovati za siromašnog studenta iz Srbije, a kamoli ga zavoleti. Ne zna Laza da ljubav caruje u svome carstvu koje nema mnogo veze sa logikom ljudi. On samo zna da ga ova devojka osvaja ne samo lepotom nego, najviše, nežnošću i brigom koju pokazuje za njega.

ANA mu je postala potreba, kad ode od kuće na nekoliko dana, Laza je bolestan. Kada je ona u kući, i večeri koje provode u trpezariji gde ona svira a on joj priča o Srbiji čine da ne misli na glad koja ga često muči. Ne misli ni na šta drugo osim na nju i spokoj koji oseti kada ona sedne pored njega sa vezom u rukama. Tada zamišlja da su oni već muž i žena, da provode večeri tako, on čita a ona veze, sreća je opipljiva i ima miris lavandinog sapuna koji ona redovno koristi. Laza je kupio jedan i drži ga pod jastukom da mu njen miris bude blizu i kada spava. Neki kažu da je ljubav i bolest, a ova je, ponekad, prelazila u groznicu.

Osećanje blaženstva koje Laza oseća je narušeno jednim drugim koje sve više raste u njemu i ubode ga u najosetljiviji deo njegovog bića. On ga otera kao dosadnog stršljena, ali ono se vraća i ujeda ga kad najviše uživa u šetnji sa Anom, u posmatranju njenog lica pod svetiljkom male lampe dok sede u gostinskoj sobi pansiona, zuji stršljen, ne miruje.

LAZA se pita kako je moguće da je tako blizak sa nekim ko nije njegov narod, njegova vera ni jezik, ništa njegovo poznato i naviknuto? Ko se tako poigrao i izmešao njega i nju, dve tačke u svemiru koje ništa ne spaja osim tih osećanja, tako lepih i tako uznemirujućih? Pokušava da je zamisli u majčinoj kući u Šapcu, ali ne ide. Jedino muško u kući, od njega se očekuje da dovede ženu koja će biti prvo dobra snaha, pa domaćica i majka, pa tek njemu žena.

Švabica, pevačica, katolkinja, nije to snajka za jednu srpsku kuću gde se od nje očekuje da ujutru posluži slatko i vodu pre nego što ode za dnevnim poslovima. Ni u Beogradu ne bi mnogo bolje prošla. Bilo bi joj lakše, jer je veća čaršija, ali sa kim bi se družila, pričala kada njega nema kod kuće, da li bi tugovala za onim što je ostavila? Nije Beograd Berlin, mada je njemu drag i njegov, ali tamo su njegovi koreni, a šta je sa njenim? Da li ga, zaista, toliko voli da bi sve ostavila i pošla sa njim?

POSLEDNjA njegova odbrana pada kada vidi da ona uči srpski jezik. Trudi se da nađe nešto i pročita i iz istorije, iznenadila ga je kada mu je pomenula da joj je poznato da je Srbija nekada bila carevina. Mrzi Turke osvajače, shvata gde bi njegova domovina bila da nije bilo vekova turskog ropstva. Pita kakav je Beograd, nose li se evropske ili turske haljine. Nije neobaveštena kao njena drugarica koja ga pita postoji li u Srbiji klavir. U razgovorima sa ljudima koji nju okružuju uviđa kako gledaju na zemlju iz koje on dolazi i kako bi gledali na nju da ode da živi u toj zemlji.

Ipak, ne može da je se odrekne i pokušava da iskuša sestru pišući joj da je sanjao čudan san: on sa nekom Nemicom šeta se po parku, a tu su majka i sestre. Šta li to može da znači? Sestrin odgovor ga onespokojava. Ona san tumači kao čežnju za kućom i ženidbom, a Švabicu sanja jer je u tom okruženju, oni svi jedva čekaju da se on vrati, eno Srbije pa će izabrati ženu dostojnu sebe! Tako su prošle skoro tri godine, a onda je izbio srpsko-turski rat 1876, i Laza je trebalo da dođe u zemlju da svojim služenjem pomogne pobedi otadžbine.

TEŠKI trenuci u kojima se prelama život. On zna da neće biti srećan ma šta da odluči. Ovo nije borba između razuma i srca nego između jedne polovina srca i druge, a kako se srce može deliti?

Može ako mora, ali nikada ne može ponovo biti celo. Jedne večeri skuplja snagu i saopštava joj da mora da ide u svoju zemlju, ali da se oseća dužnim da joj kaže da je nemoguće da se obaveže prema njoj, i moli je da ga shvati.

Shvata Ana u momentu, njeno dostojanstveno držanje kojim ga je u trenutku oslobodila svake obaveze opisao je u pripoveci koja je objavljena posle njegove smrti. Samo joj se lice promenilo, beskrajna tuga se nakupila u očima i oko usta, rekla je da neće njegovo sažaljenje i da je slobodan. Ni reč više nije htela da progovori sa njim, a sutradan je otputovala iz Berlina, nije ni sačekala da Laza ode za Srbiju.

STUDIJE su prekinute surovom praksom, lekar na bojištu se susreće sa ranama, bolestima i svakakvim jadom i čemerom koji donosi rat. Kao što se posvetio studijama, marljivo i savesno, tako je posvećen novom zadatku. Svuda ga ima i sve stiže. Da leči, uteši, previje, napiše pismo, nahrani, olakša muke. Ranjenici i kolege su zadivljeni sa koliko saosećanja ovaj mladi doktorski pomoćnik previja rane i radi manje operacije.

Iako mlad, u bolnicu uvodi strogu čistoću i dezinfekciju, insistira na poštovanju svih pravila medicinske procedure. Čak i jedan baron, hirurg, Jaromir van Mundi, posle inspekcije šabačke bolnice zapisuje:

"Zadivljen sam njegovom stručnom spremom, organizacijom i radom."

NIKO ne sluti da on vida tuđe rane, a svoju ne može, ona ga boli kao da je smrtno ranjen. Niko ne zna ono što on oseća, da se te večeri u sobi u Berlinu rasula njegova duša kao perje iz jastuka i da se nikada neće sakupiti.

Ostala je tamo na Aninom klaviru i korpici za vez, sakupila se u fotelji u kojoj je on sedeo, a ona mu naslanjala glavu na ruku. Umiru vojnici pred njegovim očima, a on zna da je umro daleko odavde.

Za zalaganje dobija srebrni orden koji ponosito nosi u Berlin, kada se rat završio. Pribojava se povratka, ali saznaje da Ana više nije u kući. On ne pita gde je, a njena majka ne govori.

(SUTRA: Brak bez ljubavi i bez računa)