MOMENAT kada Laza Kostić ugleda, iza prozirne zavese na prozoru, najmlađu ćerku Dunđerskih, Lenku, bio je Amorova osveta za sve one strele koje je godinama odapinjao. Učinila mu se kao priviđenje, nebeska slika vile koja je zalutala u zemaljski svet. Bila je posebna koliko i on. Visoka, tankostruka, plave kose i još plavljih očiju, videlo se po svemu da je princeza koja je obožavana od roditelja, ali i od svakog ko je imao priliku da je upozna. Školovana i obrazovana, bogata talentima i vrlinama. Pored svih žena koje je upoznao nije bio pripremljen na ovakvo savršenstvo u obliku jedne mlade devojke.

Ona je znala da je posebna. Svojom pojavom privlačila je pažnju po Beču, kuda su je vodili, u Veneciji su se okretali za njom, u Pešti je već bila poznata kao devojka koju će samo najbolji moći da prose.

A ona nije želela nijednog od tih, najboljih. Nju je na prvi pogled osvojio ovaj pesnik koji je bio vršnjak njenog oca, trideset godina stariji, poznat po čudnom ponašanju i ni po čemu priličan njenoj mladosti i društvenom statusu. Celog tog leta lebdela je neka čudna magija na imanju Dunđerskih. Ljubav je bila opipljiva u vazduhu, isijavala iz ovo dvoje posebnih, i uvlačila se u ćoškove kuće, golicala je sve goste i razvlačila im usne u osmeh. Nikada nisu jedno drugom izjavili ljubav, ali su znali da su u onom drugom izmestili i ćelije u telu i misli preokrenuli naopačke.

MLADOST, i kada se neprimereno zaljubi, mašta i nada se. Zrele godine znaju da postoje i drugi zakoni osim onih po srcu. Ona ga je otvoreno obožavala i pitala - zašto se ja ne bih mogla udati za vas jednog dana - a Laza je preklinjao da se uda i oslobodi ga sebe. "Nisam ja vas ni po čemu dostojan", rekao joj je, i umro tog trenutka. Uvek je bio, a i znao je to, da je malko iznad ostalih, u svemu prepoznatljiv, originalan, najbolji.

Samo u društvene norme koje oblikuju svaku epohu njih dvoje nisu mogli stati zajedno. Njeno nabujalo proleće i njegova rana jesen nikako nisu išli podruku, kao ni društveni položaj najbogatije udavače i pesnika nesigurnog imovnog stanja. Bio je omiljen u domu Dunđerskih kao prijatelj, ali da li bi bio i kao zet? Teško da bi Lenkin otac dao ćerku svom drugu iz mladosti, osim ako bi morao.

BEŽAO je od nje po raznim gradovima, u manastir Krušedol, u kafane, svuda gde ona nije bila, a opet jeste bila sa njim. To što se nisu mnogo viđali, nije spasavalo ni nju ni njega. Laza je moli da se uda, čak joj piše o Nikoli Tesli, a i Tesli o anđeoskom biću koje će otopiti njegovo srce, ali bez uspeha. Lenka odbija sve prosce i u svoj dnevnik zapisuje samo čežnju za pesnikom koji beži od nje i od sebe. Tako prolaze četiri godine u kojima se ništa ne menja. Zbog Laze samuju dve žene, obe ga obožavaju i nadaju se da će ostariti sa njim.

Čudno je to koliko je Lenka bila omađijana Lazom sa kojim nije imala redovno viđanje niti kontakt. Čudno je da je niko nije zainteresovao od mladih ljudi koji su se trudili da joj se dopadnu. Bilo je tu lepog i zanimljivog sveta, školovanog, načitanog, imućnog. Ona je bila od onih žena koja daje srce jednom i zauvek. Lepotica Lenka, imala je sve osim ispunjenog srca.

SUDBONOSNI potez vuče Laza. Posle dvanaest godina odlučuje da se oženi Julijanom, koja već ima 46 godina, a on 54. Ostarila je čekajući ga dvanaest dugih godina i bila spremna da ga primi iako je znala da je ne voli. Bila je bogata, ali nije to bilo presudno što je Lazi bila draga. Nije bila ružna ali ni posebno lepa, nije se isticala pameću ni obrazovanjem. Bila je drago, toplo, prostodušno čeljade, ropski odano i zaljubljeno. Ta njena dugogodišnja odanost, postojanje u njegovom životu u kome je imala skrajnuto mesto i znala za to, a ipak bila puna dobrote i nade, to je bilo potrebno Lazinom nemiru. Neko ko prihvata sve, čak i ono što ne razume.

Venčali su se i svadbu pravili, a njegov kum je bio Lazar Dunđerski, Lenkin otac. Brižan otac koji je video šta se događa ali nije reč progovarao. Na tom venčanju bili su srećni mlada i mali Cigančići koji su se radovali bačenim parama. Mladoženja je bio setan i tih, što nije ličilo na njega. Mladina majka je bila očajna, mrzela je zeta osećanjem majke za onoga koji joj upropašćuje dete a ona je bespomoćna. Svatovi su se veselili, ali bez veselja. Bogato, usiljeno i tužno, takvo je bilo Lazino i Julijino venčanje.

LENKA je skrhana. Potpuno je pokošena Lazinom ženidbom i ne može da shvati, kako je to mogao da joj učini. Ne zna tačno gde se nalazi duša, ali sluti da je smeštena u svakom delu tela, jer je svaki boli. "Našto život?", upisuje u dnevnik.

Laza i Julijana odlaze u Veneciju, po uobičajenim pravilima za tek venčani par. Nije Laza željan ni puta ni Venecije, ali želi da pobegne što dalje, da se divi lepotama i umetnosti, da mu nešto zaokupi pažnju. Tamo ga je i zatekla vest o Lenkinoj iznenadnoj smrti. Duboko potresen, odlazi u najveću venecijansku crkvu, pali sveću i počinje pesmu koja će ga proslaviti mimo svega što je napisao - Santa Maria della Salute.

Za Lenku kažu da je umrla od tifusne groznice. To je mnogo prihvatljivije nego da se prizna da je sebi prekratila muke, dan pre 26. rođendana. Samoubica u porodici ostavlja pečat i jasno je da ga Dunđerski nisu hteli. Njen dnevnik krije tajnu.

"Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu, onda, život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću njega i sebe najskupocenijim darom koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok je on živ. Znaće on. Razumeće sve."

I znao je.

ŽIVEO je petnaest godina posle nje i svaki dan je bio obeležen njom. Govorio je prijateljima kako mu noću dolazi, ali ne u san nego joj čuje korake, oseća miris njen blizu sebe. Od svog novca ostavio je po hiljadu kruna za dve žene koje su ga volele. Lenka je umrla na Sv. Arhanđela Mihaila 1895. u Beču, i u Krušedolu su se godinama čitale molitve na taj dan za spas duše Jelene Lenke Dunđerski, one koja je više volela da ne živi nego da živi bez njega. Drugu hiljadu je zaveštao manastiru u Vrdniku, da pominju Julijanu, njegovu venčanu ženu, koja ga je godinama čekala, a posle živela pored muža koga je opet čekala, jer je Laza izbivao iz kuće mesecima.

Tek 1909. objavio je pesmu Santa Maria della Salute i upisao se u večnost. Jedna od najlepših ljubavnih pesama nosi u rimama lik Lenke Dunđerski.

Kod nje je otišao godinu dana kasnije. Pozvala ga je jedne noći kada su joj koraci bili stvarniji nego inače. Sa radošću je otišao sa ovog sveta koji je postao pustoš bez nje.


SUTRA: Laza Lazarević i Ana Gutijar - nespojivi svetovi Srbina i Švabice