JUGOSLAVIJA nije što je pređe bila. Rekao mi je to nedvosmisleno američki ambasador Voren Cimerman na večeri u svojoj rezidenciji ubrzo po dolasku u Beograd, a s njim sam se zatim gotovo sprijateljio kao s velikim navijačem Crvene zvezde.

S Vorenom Cimermanom imao sam kasnije u Americi zanimljiv dijalog. Američki odbor za međunarodne odnose organizovao je u Pitsburgu nekoliko predavanja u kojima je trebalo da predavači iznesu svoja gledišta o jugoslovenskom ratu. Među pozvanima smo bili i Voren Cimerman i ja, s tim što sam se ja velikom broju slušalaca obratio nekoliko nedelja pre visokog američkog diplomate.

Moj osnovni stav bio je da je raspad Jugoslavije bio ilegalan. Samopredeljenje je proglašavano legalnim prema sovjetskom ustavu, u kojem odlučujuću reč imaju republike, a ne prema jugoslovenskom, u kojem je to pravo bilo dato narodima. Cimerman je o raspadu Jugoslavije govorio kao da nije čitao jugoslovenski nego samo sovjetski ustav. I uglavnom je obrazlagao, veoma rečito, poznati američki stav.

Profesor Rusinov bio je moderator Cimermanovog predavanja. I mada sam s Rusinovom bio u lično dobrom odnosu, izbegavao je da primeti moju podignutu ruku kada je došao red na postavljanje pitanja. Cimerman me je primetio u publici i zamolio me da mu se obratim.

KAKO mi se ambasador obratio po imenu, tako sam i ja njemu.

- Vorene, imam dve vesti koje mogu da te zanimaju. Jedna je dobra, a druga loša. Koju želiš da čuješ prvu?

- Reci mi prvo dobru.

- Crvena zvezda je u polufinalu kupa pobedila Partizan. Za one koji ne znaju o čemu je reč, red je da kažem da je reč o fudbalskim klubovima, a ne vojnim formacijama.

U sali se začuo smeh. I Voren je bio iznenađen što umesto o političkoj govorim o sportskoj temi. Ipak se sabrao i pitao me je za lošu vest.

- Zvezda je izgubila u revanšu s većom razlikom i Partizan je otišao dalje.

- Šteta. A imaš li neko pitanje u vezi s onim o čemu sam govorio i zbog čega smo se svi ovde okupili.

- Nemam.

NA KOKTELU, za manji broj osoba, prišao mi je Voren i ipak diplomatski upitao zar je moguće da nemam nijedno pitanje, čak ni komentar u vezi s njegovim predavanjem.

- Naravno da imam, ali nisam hteo da te dovodim u neprijatnu situaciju.

- Zašto? Na šta misliš?

- Pa zašto si Izetbegovića navodno nagovorio da povuče potpis sa Lisabonskog sporazuma o podeli Bosne i Hercegovine na kantone?

- Jesi li čitao moju izjavu u Njujork tajmsu u vezi s tim tvrdnjama da sam ja sugerisao Izetbegoviću da povuče potpis?

- Nisam.

- Dobro je onda što nisi te glasine javno komentarisao. Ja sam u tom pismu porekao da sam Izetbegoviću rekao da povuče potpis. Ja sam mu samo izrazio svoje mišljenje da taj sporazum nije dobar, ali sam mu skrenuo i pažnju da bi povlačenje njegovog potpisa sa sporazuma moglo da dovede do građanskog rata i krvoprolića.

- Znači, Izetbegović je na svoju ruku povukao potpis.

- Jeste. Rekao je da bi ga preklali njegovi Muslimani kada ne bi povukao potpis.

- Pa zašto onda nisi danas rekao da je Izetbegovićevo povlačenje potpisa doista i dovelo do građanskog rata?

- Pojednostavljuješ stvari. Mnoge su se stvari dešavale i pre tog sporazuma. I posle, nezavisno od povlačenja potpisa.

- Samo citiram tebe, odnosno ono što mi kažeš da si napisao u Njujork tajmsu. A da su stvari bile veoma složene, blago rečeno, i pre i posle povlačenja Izetbegovićevog potpisa, tu se slažemo.

PAMĆENjE me služi još uvek. Trebalo je da napišem i pesmu "Memorijo, ljubavi moja!" Volim da lutam njenim prostorima, gornjim i donjim, kao da sam u pozorištu senki. Razgovetno čujem glasove, ali se događa da ne prepoznajem lica. Često mi se čini da bolje pamtim ono što sam čuo nego video.

Vest - umro Fidel Kastro! I prisetim se Kube iz 1978.

Ali mi bledi Markesova slika dok Krinki odgovaram na pitanja. A sedeo sam bar jedan sat u neposrednoj blizini tog izuzetnog pisca samoće. Valjda zato što s njim nisam prozborio više od nekoliko rečenica. Tih rečenica se sećam.

Zaboravljam i kako izgleda Krinkina soba u Havani, u kojoj je kao učenica gimnazije čitave tri godine pisala domaće zadatke na španskom jeziku. Ne sećam se ni kuće u koju je na razgovore s njenim ocem ambasadorom dolazio Če Gevara.

Teže se prisećam i slikara Renea Portokarera (što ne može da mi oprosti zanosna slika Kubanke u mojoj sobi, a sa koje često ne skidam pogled).

BOLjE pamtim plažu, nedaleko od rezidencije, gde je Krinka toliko provodila vremena da je postala plivačica koju nisam mogao da pratim mada sam se i ja u Tisi, Savi i Dunavu osećao kao da sam rođen u vodi.

Kako bih i zaboravio kubanske plaže! Zagnjurim se, jer volim da plivam pod vodom otvorenih očiju, a tamo ... čista erotika. Ne, nije to tvrd pornić kud god okrenem glavu! Nemaju mladi stanove, a i šta će im lepši seks nego pod blagim talasima!

Ne potcenjujem, dakle, ni čulo vida.

Kao da i sada, u drugoj deceniji novog milenijuma, gledam balerinu Alisiju Alonso, koja je doživela svojih devedesetak godina. Tada, 1978, ima pedeset sedam, a leti po pozornici, jedva dotičući baletskim cipelicama podlogu, kao da ima dvadeset.

PRIVIĐAJU mi se i njene gole grudi, kada u jednom trenutku lebdi nad začaranim gledaocima u vazduhu. One mi izgledaju sasvim čvrste i krupne, oblika ananasa.

Balerina golih grudi! Da li to samo sanjam? Valjda ne sanjam kada mi, evo dok pišem, Alisija Alonso ponovo izranja iz sećanja u svom gotovo devojačkom i obnaženom liku! Ili mi se to pred očima javlja Katalonka Nurija Espert, koja je jednom toples glumila u Beogradu?

Erotika, naročito ona, svašta čini s memorijom! Ali je, čak i kada je neprimetna i naizgled odsutna, održava u životu. Kao, uostalom, i traume. Siđu traume u podsvest i svetle iz nje kao lampe u rudarskom oknu. Zašto se uopšte spuštamo u svoja okna? Da bismo iskopali ugalj?