JOŠ usnuli Beograd 1922. godine, u kojem je kuhinja bila jedino predviđeno mesto za dokazivanje žena, dobio je prvu damu doktora nauka. Profesori koji su, u prepunom amfiteatru Filozofskog fakulteta, prvi put slušali žensku odbranu doktorske disertacije, zaključili su da je Ksenija Atanasijević "pametna kao muškarac". Ona je u tom trenutku imala samo 28 godina, a već je bila prva školovana filozofkinja u Srbiji koja prevodi klasična dela, piše stručne rasprave i bori se za prava dama. Konzervativnom društvu dodatno se zamerila braneći disertaciju o učenju Đordana Bruna. Skoro su je proglasili jeretikom. Naučnica koju su lažno optužili za plagijat, žena koju su surovo hapsili Gestapo i Ozna, profesorka kojoj su zavidne kolege podmetale noge, bila je jedna od najviše progonjenijih intelektualki svoga doba. Preskupo je morala da plaća ceh za svoja nadvremenska filozofska promišljanja.

Nije bio lak život nekoga ko je prvi dan na ovom svetu započeo bez majke. Tog trenutka 1894. godine kada je Ksenija rođena, njena mama je preminula. Život za život. Kada je 12 godina kasnije preminuo i otac, brigu o devojčici preuzela je maćeha.

MARLjIVA studentkinja filozofije učila je nauku kod profesora Branislava Petronijevića, koji je važio za "strah i trepet". Ksenija se u jednom pismu požalila prijateljici da su njegova predavanja fiziološki neizdrživa, pa studenti padaju u nesvest. Kako to ponekad biva, taj isti cenjeni, ali strogi Petronijević, prepoznao je Ksenijinu intelektualnu snagu i neformalno je proglasio svojom naslednicom. Bio je to prvi susret stanarke Svetogorske ulice sa čaršijskom zavišću. Kao uličnu prašinu "vetar" je raznosio priče o Ksenijinoj vezi sa Petronijevićem.

Najlakše je bilo optužiti je i osuditi za ljubav, jer kako bi čaršija drugačije objasnila uspeh jedne devojke. Kada je trebalo da je izaberu za docenta, jedan kolega je na sednicama Univerzitetskog veća javno opominjao:

- U nekim krajevima u Srbiji žene i dalje ljube u ruku i mlađe muškarce, a vi hoćete da katedru docenta date jednoj mladoj devojci - orilo se prostorijom.

KSENIJA je strpljivo čekala bolje sutra i znala je da će doći. Držala je predavanja u punim salama, prevodila, predavala u gimnaziji i na kraju ipak bila izabrana za docenta Filozofskog fakulteta. Dogodilo se to na razočaranje većine, ali na radost velikana, poput Jovana Cvijića i Mike Alasa. Etnolog Tihomir Đorđević pozdravio ju je rečima:

- Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao.

Kada je posle četiri godine trebalo da postane vanredni profesor, zvanično je počeo njen intelektualni progon. A da stvari budu još neprijatnije, tome je, zbog ljubavne osvete ili potrebe da otkloni svaku sumnju o njihovoj vezi, "kumovao" niko drugi do Petronijević. Poniženje je otišlo toliko daleko da je Ksenija optužena za plagijat. Zamerili su joj što se nedovoljno učtivo javljala pojedinim kolegama. Izmučena borbom protiv vetrenjača, napustila je univerzitetsku karijeru u trenutku kada je Enciklopedija Britanika uvrstila njen rad na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna. Zvezda u inostranstvu bila je progonjena na domaćem terenu.

FILOZOFKINjU koja je tokom Drugog svetskog rata radila u Ministarstvu prosvete, u Univerzitetskoj i Narodnoj biblioteci, branila Jevreje, uhapsio je Gestapo. Ali zato što je odbila da potpiše "Apel srpskom narodu" beogradskih intelektualaca, lisice joj je u miru stavila i Ozna.

Njen kolega, profesor Dušan Nedeljković, kao dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine, tražio je za Kseniju smrtnu kaznu. Nije uspeo da je dobije. Puštena je iz zatvora, ali su joj oduzeli građansku čast i sve njene knjige stavili na listu zabranjenih. Supruga doktora Milana Markovića nastavila je da piše i prevodi. Jer ljubav prema filozofiji bila je njeno utočište. Živela je sa svojim promišljanjima do 1981. godine.

Porodična grobnica Ksenije Atanasijević na Novom Beogradu prekopana je, a spomenik uništen, jer niko nije plaćao održavanje groba prve srpske doktorke nauka. Nije imala potomke, a javnost nije imala savest.


SUTRA: Jelica Belović Bernadžikovska, prva etnografkinja