SLOBODAN Penezić Krcun ostao je uz udarnu grupu jedinica NOV Jugoslavije do prodora do Ibra, u proleće 1944. godine. Potom je boravio u Crnoj Gori, odakle je sa manjom grupom rukovodilaca prebačen na ostrvo Vis. Početkom jula otišao je za Bari, a desetak dana kasnije savezničkim avionom spušten na planinu Radan. Zajedno sa njim prebačeni su pojedini članovi Glavnog štaba, na čijem je čelu bio Koča Popović, i Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, kao i grupa pripadnika Ozne.

Pismo upućeno Zini 5. VII 1944. godine pisano je u Italiji.

Draga Zina,

Mislio sam da ćemo se sada videti i razgovarati. Ova misao me držala sve do današnjeg dana, kada ja krećem za Srbiju. Ovde sam bio 10 dana. Imali smo dosta posla. Bio je i Blaško (Blagoje Nešković) i još drugova. Svi nam kažu da sad mi Srbi treba da se pokažemo. Ja mislim da ćemo se dobro pokazati.

Sada sam imao prilike da razgovaram sa Markom i ja se dobro osećam. Dobio sam i odličan posao. Ovo me je sve razdrmalo.

Inače me zdravlje dobro služi.

Kako si ti? Čuo sam da si bolesna na plućima i da je stanje kao i pre godinu dana. Ovo mi je rekla Senka (Ksenija Jovanović Senka, Zinina prijateljica). Ona mi je rekla takođe da se vrlo nemarno odnosiš prema toj svojoj bolesti. Ja mislim da je to nepravilno. Kad bi bila bliže svašta bih ti rekao radi toga. Ne mislim da ti dajem neke savete, ali obavezno preduzmi nešto da se izlečiš. Senka mi je pričala još neke stvari. Iznenadilo me otkud ih ona zna. Ti si joj kazala, bar ona tako kaže. Zbog ovoga se baš nimalo ne ljutim. Ja sam hteo reći i... ali nisam imao tri čiste.

Pisao sam ti pred kongres jedno pismo na koje mi nisi ništa odgovorila. Ovo me mnogo čudi, ali sam te i tu opravdao situacijom kod Drvara. (Misli na nemački desant na Drvar).

Sa nama ide Rato (Dugonjić Ratomir Rato), Brana (Branislava Perović) i Čile (Vasilije Čile Kovačević). Valjda bi i ti, ali nisi ovde. Neće biti dugo vreme pa ćemo se ipak videti.

Da ti pričam o brigadi. Tamo je ipak sve normalno. Nema Luna (Miodrag Milovanović Lune), Alekse (Aleksa Dejović), Tomića (Božidar Tomić) i još dosta drugova, ali se ipak gura. Nije mi lako kad ih vidim kako su se slomili. Inače su se dobro naoružali i najvažnija je sada popuna. Ovo će biti u Srbiji dovoljno. Od kako smo se rastali bio sam dva puta u Srbiji. Situacija je komplikovana ali će izgleda biti dobro. Sada već imamo 5 divizija i više odreda. Sa mnom ide i Ljubo Đurić. Koča (Konstantin Koča Popović) je komandant.

Bio sam u Crnoj Gori kod Peka (Dapčevića) i Mitra (Bakića). Sa Veljkom (Mićunovićem) sam dugo razgovarao. On je vrlo fini čovek. Odnosi su se vrlo fino razvili između mene i njega. O Prijepolju ću ti pričati kad se budemo videli. Znam da te ovo mnogo interesuje. O tome mi je i Senka govorila.

Ovde u Italiji se nisam baš oduševio ni zemljom ni ljudima. Malo je stvar drukčija sa morem, čak sam se i kupao. Bio sam i na Visu. Video sam Hvar u daljini i znaš da mi se dosta sviđa, a ljudi naročito. Fini su ovi ostrvljani. Svi su mi postali nekako mili. Video sam i našu mornaricu. Zaželeo sam da nekad makar malo živim na ostrvima. Video sam Tita i od njega dobio fotografiju sa posvetom. Izgleda silno u maršalskoj uniformi. Marko kao general lajtant. Sve su mi miliji i miliji. Mnogo bih voleo da ih uskoro vidi cela Srbija i sve druge naše drugove.

Kod V. Š. je drukčije nego nekad. Puno je nepoznatih ljudi.

Senka je bolesna. Mislim da će skoro ozdraviti. Kada pišem ovo pismo malo sam rastrzan te je i ono tako, ali ćeš mi ti oprostiti. Možda ću ga još prepisati i urediti, ako budem imao vremena.

Primi mnogo, mnogo pozdrava od Krcuna

TOKOM juna 1944, za vreme boravka na Visu Krcunu se ukazala prilika da Rankovića i Tita upozna sa svojim viđenjem tragedije kod Prijepolja, a posebno je istakao nedrugarski gest Peka Dapčevića i Mitra Bakića. Pomenuo je da on i Đurić, za razliku od pomenute dvojice, nisu imali saznanja o gomilanju nemačkih trupa, kritikovao neobjektivnost komisije, koja je istraživala uzroke poraza.

Krcun je, po svedočenju Ljubodraga Đurića, imao nesuglasice sa Mitrom Bakićem i pre događaja oko Prijepolja, odnosno još tokom prve ratne zime dok su obojica bila uz Vrhovni štab. Navodno, Bakić se koristeći predratnim poznanstvom s Titom ponašao nadmeno, pokazivao sujetu i odbojnost u odnosu prema Peneziću. Jednom rečju, radilo se o ličnom animozitetu. Krcunu su smetala Bakićeva podilaženja vođi pokreta, ali i neka druga neprijatna događanja u Vrhovnom štabu i oko njega, pa je zamolio Aleksandra Rankovića da ga pošalje u Drugu proletersku.

POŠTO su pre Krcuna do Vrhovnog štaba već stigle glasine o propustima Dapčevića i Bakića, njegov nastup i rezignacija naišli su na razumevanje najviših rukovodilaca. Kao dokaz potpune rehabilitacije, Aleksandar Ranković saopštio mu je postavljenje na dužnost načelnika Ozne za Srbiju, posao koji će u svakom smislu obeležiti Penezićev život.

U ovom pismu, pisanom iz Italije, Krcun ne zamera Zini što nije dobio odgovor na prethodnu pošiljku, shvatajući ozbiljnost nemačke operacije u Drvaru. U pitanju je bio desant elitnih nemačkih padobranskih trupa na Drvar, gde su bili smešteni Vrhovni štab i strane posmatračke misije, izveden krajem maja 1944. godine.

BRANEĆI odstupnicu vrhovnom komandantu tada je stradao veliki broj pripadnika Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, omladinaca, slušalaca oficirskog kursa i žitelja Drvara. Situacija je bila baš kritična, Tito se u jednom momentu potpuno pomirio sa sudbinom i bio spreman na predaju. Prisebnost Aleksandra Rankovića i Sretena Žujovića uticala je da odustane od tog nauma.

Iz sećanja učesnika, zbog kolegijalnosti prema maršalu ili u strahu od njega, uglavnom prikrivanih i zadocnelih, saznajemo kako je Žujović jedva, pod pretnjom oružjem, isterao vrhovnog komandanta, njegovu sekretaricu i Edvarda Kardelja iz pećine iznad grada.

SUTRA: Poginuli su bili bolji od nas