POSLE izvesnog smirivanja nova spirala nasilja Albanaca nad Srbima Kosovskog vilajeta intenzivirana je u proleće 1889, što je bila posledica izbijanja ozbiljnih sukoba između albanskih fisova iz Dečana i Istinića oko korišćenja Dečanske šume u zimu 1888-1889. godine. Britanski poslanik u Beogradu Frederik Sent Džon javio je 21. aprila lordu Solzberiju, šefu Forin ofisa, da poseduje vesti da je veliki broj hrišćana prešao u Srbiju sa turske teritorije, gde su proganjani od strane Arnauta (inače, on za Albance kaže da su poreklom hrišćani koji su se preobratili u muhamedance).

Ubistvo Luke Marinkovića, srpskog konzula u Prištini, 1. jula 1890, koga je likvidirao Ibrahim Hiuseinović, Albanac iz Prištine, inače muhadžir iz Prokuplja, privuklo je veliku pažnju britanskih diplomatskih predstavnika. Sent Džon je svoju vladu 21. jula izvestio o tom ubistvu napominjući da je razgovarao i sa udovicom ubijenog konzula koja mu je iznela mišljenje da je ubistvo njenog supruga politički motivisano. U Prištinu je poslat Vladimir Karić, tadašnji srpski konzul u Skoplju, kako bi ispitao čitavu stvar. Njegovi izveštaji su pokazali da je atentat bio akt zavere nekoliko prištinskih Albanaca.

O ubistvu Marinkovića Sent Džon je razgovarao i sa Feridun-begom, turskim poslanikom u Beogradu, koji ga je opisao kao nasilnog čoveka za obavljanje diplomatske dužnosti, s čim se Sent Džon nije složio. O nerazumnom ponašanju srpskog diplomatskog predstavnika u Prištini i potrebi da bude povučen zato što je suviše nasilničkog ponašanja srpsku vladu je upozoravao i prethodni turski poslanik Mahmud Nedim Bej. Inače, ovaj novinar je skrenuo pažnju da je Marinković kao konzul učinio sve da podstakne fanatična osećanja turbulentnog stanovništva među kojima je živeo.

Sent Džon je pomno beležio i polemiku na relaciji srpska vlada - Porta usled njenog zahteva za odštetom zbog ubistva konzula Marinkovića. Taj konflikt je čak u jednom trenutku poprimio takve razmere da je srpska vlada zapretila da će prekinuti diplomatske odnose ukoliko Porta ne usliši njene zahteve. Turska je odbijala da plati odštetu Srbiji, zbog ubistva i navodne povrede konzularnog dostojanstva, pravdajući takav stav činjenicom da je ubistvo izvršeno daleko od konzulata, kao i da se ne može smatrati odgovornom za privatni čin ubistva. Međutim, izražavala je spremnost da se otkrije počinilac i da se adekvatno kazni, kao i da ponudi izvesno obeštećenje za udovicu ubijenog Marinkovića. Stvar je rešena tako što je turski padišah na zahtev Save Grujića, udovici konzula Marinkovića dao obeštećenje u vidu poklona od tri hiljade turskih lira u zlatu (tri hiljade funti).

Dragocen je izveštaj koji je Sent Džon 6. januara 1891. uputio u London, a koji najplastičnije pokazuje razmere iseljavanja hrišćana. Po njegovim informacijama tokom 1890. godine oko deset hiljada hrišćana iz Kosovskog vilajeta se iselilo u Srbiju, odnosno naselilo duž srpske granice prema Bugarskoj. Međutim, Feridun-beg je priznao da je samo četrdeset hrišćanskih porodica prisiljeno da ode u Srbiju. Slične podatke o velikim emigracijama hrišćana poslao je 24. januara iste godine i Ranald Makdonald, britanski vicekonzul u Nišu, koji je obilazio jugozapadne delove Srbije koji se naslanjaju na granicu sa Kosovskim vilajetom. Makdonald je posedovao dokaze o neprekidnom prelazu Srba hrišćana preko granice u blizini turskih gradova Peći i Đakovice. Takođe, njegov izvor informacija mu je rekao da prema proceni jedne zvanične ličnosti ta brojka prebeglih godišnje dostiže dvesta porodica.

IZVEŠTAJ PUTOPISCA MILERA VILIJAM Miler, engleski putopisac i novinar, koji je nekoliko puta boravio na Balkanu, objavio je u svojoj knjizi podatak da su Albanci u toku tri godine, od 1894. do 1897, počinili najmanje 204 zločina protiv srpskog stanovništva u Turskoj, i da je u tom periodu bilo na desetine upada Albanaca preko granice u Kraljevinu Srbiju. Inače, on Albance naziva "divljacima".

O žalosnom stanju hrišćana u Kosovskom vilajetu govori i cirkular srpske vlade upućen britanskom ministarstvu spoljnih poslova jula 1897. Inače, te godine u Kosovskom vilajetu je ponovo izbila bujica nasilja Albanaca prema hrišćanima, pri čemu su turske vlasti nemo posmatrale njihovo divljanje. Krajem godine Kosovski vilajet postaje svojevrsno središte anarhije. Cilj ovog dokumenta je bio da se skrene pažnja velikih sila na lošu situaciju na tom području, na kome nikada nije bilo sređeno stanje zbog mlitavosti turske administracije, a od izbijanja grčko-turskog rata situacija u kojoj se nalazilo hrišćansko stanovništvo postalo je gotovo nepodnošljivo. Navodio se i izveštaj srpskog konzula u Prištini o ne manje od sedamdeset slučajeva različitih zločina. U cirkularu se upozoravalo i na ozbiljne napade Albanaca duž granice Srbije koji su se završavali gubitkom života i imovine.

O teškom položaju hrišćana u Kosovskom vilajetu engleska javnost nije skoro ništa znala. Ipak, zahvaljujući uglednom Arturu Evansu poneka informacija je ipak procurila u tamošnjoj sredini. Poznati arheolog je imao priliku da tokom jula i avgusta 1883. godine poseti Staru Srbiju i na osnovu svojih impresija sastavi potresna svedočanstva o teškom položaju tamošnjih hrišćana, a naročito Srba koje je publikovao u listu Manchester Guardian, 1. i 15. septembra 1883. godine. U prvom članku pod naslovom "Vladavina terora u Staroj Srbiji", opisujući stanje u toj oblasti, upozorio je da je tamo prisutno svakodnevno ubijanje hrišćana od strane Arbanasa, a razbojničke bande maltretiraju veliki broj ljudi po selima koji spas pronalaze preko granice. Turske vlasti umesto da zaštite hrišćane i spreče ubijanje, najuglednije članove hrišćanske zajednice drže u pritvoru bez suđenja i prebacuju ih u zatvore po Aziji gde je mogućnost spasa mala. Evans je citirao i izjave starih ljudi koji su tvrdili da turski zulumi nisu bili nikada strašniji kao tada, uz svakodnevna prebijanja, pri čemu turske vlasti nisu ništa činile da se to onemogući.

Drugi tekst objavljen u istom listu dve nedelje kasnije sadrži još više opisa nehumanog ponašanja Albanaca prema hrišćanima. Arheolog Artur Evans navodi da na Kosovu vlada tiranija "muhamedanskih terorista". Najslikovitije stanje tamošnjih prilika prikazao je citirajući reči jednog seoskog kmeta u Staroj Srbiji koje je on njemu uputio: "Za nas pravde nema. Mi se mučimo i dan i noć, a Turci nam pograbe sve što imamo pa nas i onda na miru ne ostavljaju, nego kada naša čeljad dođu na izvor da zahvate vode, Turci je biju kamenjem i svakojako zlostavljaju. Neka dođe ma koji kralj i ma kuda iz belog sveta. Ovakav zulum se ne može više snositi." Razočaran takvim teškim stanjem i ćutanjem evropske i britanske javnosti, Evans zaključuje tekst ocenom da je "Evropa izgubila moralno pravo da interveniše" i poziva Srbe i Bugare da uzmu stvar u svoje ruke kako bi pomogli u oslobođenju svoje ugnjetene braće koju je Evropa napustila. Evans je izneo podatak da je samo na području "Pećke kaze od Berlinskog kongresa do sredine 1883. ubijeno 150 Srba, a sve u cilju njihovog iseljavanja". Takođe, je zabeležio i da "sedamdeset pet odsto pravoslavnih stanovnika u Peći nisu smeli da odlaze u tamošnju crkvu zbog straha da će ih Albanci napasti, opljačkati ili ubiti".

SUTRA: PRIZRENSKA LIGA BRANIK PANSLAVIZMU