Mili naš i skoro jedini potporni zide,

Dosta je glupa situacija u kojoj se čovek zatekne u komunikaciji sa zidom. Kaže se, samo da podsetim - “Kao da zidu govorim!” - a kad je sa druge strane neko ko nit’ čuje, nit’ odgovara, a nit’ mu vredi išta govoriti jer ništa ne razume. Zid, brate. S kojim ni ne možeš razgovarati. Ali jedan monolog, svakako, ima smisla. Posebno u ovim ruševnim vremenima.

Samo da dodamo, u poslednje vreme i kad se sa ljudima govori - sa većinom njih, otprilike - kao da sa zidovima govoriš. Vrućina je, globalno zagrevanje je, kriza je, tranzicija je, treba sve to uzeti u obzir; ali nekako je ovaj naš ljudski svet ozbiljno otupaveo. Svi nešto bulje u mobilne telefone, očekuju poruku svog života, post svog života, vest svog života, sastanak svog života, posao svog života. I ako to propuste, život nema smisla. A taj život se u međuvremenu i nekako - između svih tih poruka, postova, vesti, sastanaka i poslova - migolji kao pesak kroz prste. I prolazi. Ruši se, takorekuć, kao ono brdo koje si ti držao, zidu naš potporni. Pa si popustio. Naočigled i uprkos.

Da se podsetimo tvoje tužne istorije, zidu naš. Ideja o tebi, a o tvom tenderu i da ne govorimo, nastala je u decenijama posle pada tvog nemačkog rođaka - Berlinskog zida. I umesto da te predamo na izgradnju Nemcima - čiji je zid potrajao decenijama, dok ga Novo Doba nije ideološki i egzistencijalno srušilo - mi smo se odlučili da nam zid zidaju Španci. Kojima su maltene sve što u Španiji valja sazidali Arapi (sem Madrida na vodi, to nisu prosto stigli), a ono malo što nije arapskog porekla napravio je Gaudi, bez plana i projekta. Pa evo i dan-danas Segrada Familija stoji u Barseloni, zahvaljujući sopstvenoj neverici, nesrušena, ne shvatajući jadna kako to da uopšte postoji, a bez adekvatne građevinske dokumentacije.

Elem, tebe, zidu naš, nije gradio Gaudi, već neki (recimo) Hoze, španski el dunđer i el dunster, koji je čudesnom igrom sudbine završio na jugu Srbije. I tamo je Hoze imao je*eno jednostavan zadatak da sazida jedan običan zid ispod jednog isto tako običnog brda. Te da tako el omogućios da se el ostvarios vekovni san Srba o spajanju severa Vojvodine i Preševske doline uz pomoć asfaltna zmija (serpiente del asfalto) sa po dve trake plus el trakos del zaustavios (zaustavna traka) sa obe strane puta. Taj san, svojstven samo upornima i strpljivima, istovremeno nije ostvariv i za stanovnike Zapadne Srbije, koji u nedostatku valjanog kontakta sa svetom, eno, organizuju dečje vojne kampove. Jerbo se nikad ne zna kad će mladi naraštaji - oni malobrojni koji ne odu jedva čekajući u pečalbu u inostranstvo - morati ponovo u šumu. Okupator je čudo, kao otprilike i investitor, ume da iznenadi svojim dolaskom.

I tako si se srušio ti nama. Izveštaji iz vazduplohova (sve je veći problem setiti se kako se ovo uopšte pravilno kaže) su govorili da će se to kad-tad desiti, da je to neminovnost poput sveže supruge u Diznilendu. BIA bi ga znala zašto je to tako, ali ti si se, potporniče naš, veoma ubrzo po svom rušenju pretvorio u simbolički objekat, a ne samo hrpu betonskih krhotina, stena i zemlje. Ti simbolizuješ šta je preostalo od koncepcije briselskog pregovaranja i ovdašnjeg dijaloga. Ti si znak da kad je nečeg tako mnogo, a odbrane tako malo - kao što je recimo slučaj kad su u pitanju provladini mediji, procenti podrške partijama i stanje u opoziciji - onda je potreban valjan inženjer da se ne bi sve sobalilo do vraga. Ti svojim nagomilanim šutom govoriš šta bude kad se malo a neosigurano suprotstavi velikom a navalentnom ili kad se siromaštvo sretne sa novcem, kolonija sa kolonizatorima, provincija sa metropolom. Tvoj pad podseća na pad petog oktobra, rušenje ideje o demokratiji, propadanje sna o normalnom životu i boljem standardu, survavanje ideje o mirnom životu u penziji. Ti si, zide naš nasušni, privreda u tranziciji, vojska u demilitarizaciji, granica u demarkaciji, vlast u egomanijaštvu, elita građanske Srbije u uobraženosti, nacionalni romantizam u eroziji, moral u rijalitiju, ti si mnogo više od onog što ti misliš da jesi, a posebno više od onog što mi mislimo da si predstavljao i kad si postojao i kad si pao.

U to ime, želimo ti uspešan oporavak. Trajaće to, padaćeš ti opet i zidati se ponovo, ali znaj da posle svake tvoje nove propasti imaš verne poklonike, koji će ponovo slegnuti ramenima, kratko uzdahnuti i reći onu jednu jedinu reč koja u tvojim, a i u sličnim okolnostima, ima stoprocentnog smisla, ovde i sada.

Srbija.