ZA glavno informbirovsko stratište izabrano je nenaseljeno ostrvo između Raba i Krka, koje je služilo za ispašu stoke. Zvali su ga GOLI OTOK. Za vreme Prvog svetskog rata služilo je kao zatvor u kom je Austrougarska deportovala zarobljene ruske vojnike sa Istočnog fronta. Stevo Krajačić, šef hrvatske Ozne i Kardelj Titu su predlagali logor u Doboju, pomenuvši i Goli otok. Jasno je da je odluku doneo Tito, dok ju je Krajačić sproveo zajedno sa Rankovićem.

Sistem Golog otoka je napravljen da funkcioniše kao izdašan biznis, gde je Udba osnovala niz radionica i industrijskih pogona u kojima su informbirovci proizvodili - tabakere, muštikle, nameštaj... Na Velebitu su golootočani sekli drva i žičarom ih prevozili do obale, a zatim brodovima do Strugare na ostrvu, gde je drvo obrađivano a zatim izvezeno za Italiju, kao i šljunak, na kraju i "teroko ploče", koje su ovde pravljene.

PRVA grupa od oko 1.200 informbirovaca pristigla je na Goli otok 9. jula 1949. godine. Činili su je većinom Srbi i Crnogorci. Dočekali su ih generali Jovo Kapičić i Vojo Biljanović, upravnik Golog otoka. Interesantno je da među njima Udbini islednici nisu mogli da pronađu nijednog cinkaroša. Jovo Kapičić je tada rekao:

"Vi ste kao veoma štetni izdvojeni iz naše društvene sredine, jer ste izdali Partiju i narod, radi čega ste izolovani na ovo ostrvo. Zbog vašeg izdajničkog djelovanja kažnjeni ste mjerom društveno-korisnog rada... Oni koji ne budu revidirali svoj stav, uviđajući svoje greške, što znači da neće da se poprave, njima će kosti ostati ovdje..."

UBIJENI informbirovci na Golom otoku, sahranjivani su na različita groblja širom Jugoslavije. To je činila Udba u tajnosti i bez obeležja.

Prvi informbirovac ubijen na Golom otoku bio je Petar Andrijašević. Ubio ga je 22. juna 1949. godine, Borivoje Viskić, poručnik Udbe.

Profesora Blaža Raičevića sa Cetinja, koji je bio drugi, ubili su 24. jula 1949. godine. Dr Nikola Nikolić, upravnik golootočke bolnice i sam kažnjenik, svedočio je da se na Ostrvu nalazilo tri groblja. Kasnije su ta groblja prekopana, a najveći broj leševa odatle je prebacivan i sahranjivan u tajnosti, na groblju u Rijeci.

DRUGA grupa zatočenika na Goli otok pristigla je 14. jula 1949, koju su većinom činili informbirovci iz Bosne i Hercegovine, njih oko 1.000 zatvorenika. Sa njima su pristigli i oficiri zloglasne Udbe, čiji je zadatak bio da robijaše nahuškaju jedne na druge. Mnogi od njih su odmah revidirali,počevši da cinkare i da se nemilosrdno obračunavaju sa "bandom" iz prve grupe. Tako je zaživeo sistem golootočkog samokažnjavanja informbirovaca. U tim prvim međusobnim okršajima, dva zatvorenika su ubijena, a 30 teško povređeno. U početku UDBA se nije mešala u održavanje reda na Otoku, pošto su zatvorenici jedni druge "čuvali".

Po dolasku treće grupe informbirovaca, na Golom otoku je 1949. godine bilo oko 6.000 robijaša, dok je 1957. kada je Josip Broz izjavio da na Golom otoku više nema političkih zatvorenika, tamo čamilo još oko 1.000 informbirovaca.

PUKOVNIK Udbe Vojin Jauković, predratni pravnik i revolucionar, bio je prvi upravnik Golog otoka i to u dva mandata. Zamenio ga je, zloglasni Bjelopoljac - pukovnik Udbe,Veselin Bulatović.

Upravnici Golog otoka su bili i visoki oficiri Udbe:general Vojo Biljanović, pukovnici: Vladimir Rolović, Branko Damjanović, Ante Raštegorac, Nikola Bugarčić.

Na ovom strašnom mučilištu svakodnevno su vršene torture nad logorašima. Najmlađem narodnom heroju Savu Stanojeviću, ratnom komandantu bataljona, utovarili bi na leđa ogroman kamen uvezavši ga žicom, koji je morao stalno nositi po radilištu, osam sati.

MEĐU živim kosturima na Golom otoku bio je i starina Dimitrije Bojović iz Nikšića, veliki junak iz balkanskih i Prvog svetskog rata. Nema odlikovanja koje nije krasilo njegove grudi. Član KPJ od 1935. godine. Ratni Danilovi drugovi su ga krvnički premlaćivali, a zatim da bi ga ponizili - jahali. Da bi ga psihički slomili svukli bi ga gola i pljuvali mu u brkove.

Na Golom otoku je Kreso Kadija, bivši mornarički narednik starojugoslovenske vojske, terorisao, "nepopravljivu bandu" u sobi za mučenje. Sobne starešine su ih oko ponoći dovodile pod optužbom da su špijuni NKVD. Zatim su pomagale Kadiji da ih oko kolca omota debelim konopcem, a zatim sadistički mlati, primoravajući ih da priznaju da su kontraobaveštajci.

GOLOOTOČANIN Milan Pešić, poznati jugoslovenski TV snimatelj, sećao se Kadijinih metoda: "Gledao sam s boksa jedne ljetnje noći 1952. godine, kada je Kadija izveo dr Sima Martinovića, svezao ga, polomivši mu naočare, tukući ga dok se ovaj nije onesvestio..."

Samo zbog jednog bezazlenog vica na Goli otok je deportovan Vojin Božović-Škoba, jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera. Iako je u početku izlagan nemilosrdnom mučenju, kasnije kada su kažnjenici izgradili fudbalsko igralište, smešteno iza Upravne zgrade u jednom kamenjaru, Božović je postao trener islednika i milicionera.Kada bi njegov islednik Boško Jolić, mlako udarao loptu Božović bi mu ljutio podviknuo:

"Ne štedi je Boško, udari je, onako kako si udarao mene."

NAJVEĆI krvnici među zatočenicima Petrove rupe, koji su po zlu zapamćeni bili su - Tugomir Kovačević, koji se izdvajao brutalnošću i obračunima sa imformbirovskom bandom; Zoran Vidojević, kasnije profesor Beogradskog univerziteta, ispunjavao je sve naloge koji su od njega tražili islednici i sobne starešine. Radilo se, pričali su preživeli robijaši, o opasnom mladom čoveku, prepunom zla, koji se u istrazi dugo opirao, da bi ga na kraju konačno slomili; Petar Filipovski je uvek bio spreman na najteža zlostavljanja svojih drugova. Slučajno je poginuo i to nesrećnim slučajem, tako da su svi odahnuli, a njegovu smrt u Petrovoj rupi niko nije žalio. Za njima nije zaostajao ni Fikret Mandžuka, oficir iz Bosne, kažu, jedan bezdušni tiranin. Svi oni su bili tragični nesrećnici sa kojima se sudbina nemilosrdno poigrala.

STVARNI režiseri ove monstruozne ljudske tragedije počinili su nesaglediv zločin, koji su decenijama strogo i brižljivo prikrivali. Sumnjajući u frizirane i ulepšane izveštaje o stanju na Golom otoku koje je dobijao, Aleksandar Ranković je, kako bi se podrobnije informisao, 1951. godine tamo poslao dr Jovana Bjelića, oficira Udbe. Po povratku sa Golog otoka doktor Bjelić je u izveštaju, između ostalog, napisao: "Za sedamnaest dana u srpnju na Golom otoku je pet zatvorenika umrlo od preloma lobanje, dok su 42 informbirovca umrla od iznemoglosti... Dnevno na radilištima posrće oko 400 kažnjenika..."


STRAHOTE PETROVE RUPE

NAJSVIREPIJE golootočko mučilište bila je Petrova rupa, nazvana po nepopravljivom Petru Komneniću. Na Golom otoku Komnenića su islednici prilikom obilaska ubeđivali da on treba da revidira na ovom "vaspitno-popravnom radilištu". On im je odgovarao da to nije nikakvo "vaspitno popravno radilište", nego - obična rupa. Među kažnjenicima, a kasnije i u Upravi logora to se odomaćilo, tako da je ovo prokleto mesto ostalo - Petrova rupa.

Po dokumentima jugoslovenske Udbe, prva grupa od desetak nepopravljivih informbirovaca u Petrovu rupu je ubačena 20. juna 1950. godine - Božo Ljumović, Petar Komnenić, Vlado Dapčević, Radivoje Vukićević, Đoko Mirašević, Stefan Mitrović, Mirko Marković, Savo Stanojević, Momo Lončarević,Branko Petričević, Vuko Tmušić, Veljko Žižić... Prvi infombirovci oslobođeni su iz Petrove rupe tek krajem 1953. godine.