STUDENtSKA '68. i danas - pedest godina kasnije - još uvek izaziva podeljena mišljenja. Publicistika, nije uspela čak nida nađe termin kojim bi obeležila ta zbivanja. "Lipanjska gibanja, studentske demonstracije, studentski štrajk, neredi, revolucija, (kontrarevolucija), zavera, pobuna..."

Šta se, tog davnog juna, sve dešavalo na nemirnim univerzitetima? Ko je vodio pobunu? Odakle toliki studentski bunt? Da li su studenti imali progresivan ili nazadan program, i da li su uopšte imali program? Kakve su posledice šezdeset osme?

O događanjima u Jugoslaviji otvoreno je i još jedno dodatno pitanje: Da li je bunt bio uvezen ili je bio autentičan, jugoslovenski? Ko je zbog 1968. stradao, a ko napravio karijeru? Ko se čega, danas, četiri decenije kasnije, seća i kako se seća?

Šta je to što je bilo zajedničko u idejama i senzibilitetu svetske studentske omladine? Koliko je teško dati tačan odgovor na to pitanje, najbolje pokazuje sledeći primer: dve godine pre studentskih nemira, održan je Svetski kongres sociologa - posvećen omladini. Na njemu je jednodušno zaključeno da je omladina nezainteresovana za globalne svetske probleme, potpuno apolitična i sklona samo potrošnji! Dve godine kasnije desilo se nešto sasvim suprotno: omladina je pokazala da je veoma osetljiva na ljudske nepravde, angažovana, politizovana i zainteresovana za sudbinu sveta.

DVA meseca pre majskih studentskih događaja, u pariskom dnevnom listu "Mond" pojavio se uvodnik pod neobičnim naslovom "Francuska se dosađuje".

Nije se dugo dosađivala. Već početkom maja počeli su studentski juriši na Sorbonu i druge pariske fakultete. Kada je profesor Edgar Morin Paris ušao u amfiteatar univerziteta Nanter, u predgrađu Pariza, bio je više nego zbunjen:

- Zatekao sam haos. Ipak, popeo sam se na katedru i počeo predavanje. Nisam izgovorio ni tri rečenice. Usledili su pokliči i protesti. Univerzitet je počinjao da gori...

Studentski ustanak je zahvatio ceo evropski kontinent, od Madrida do Praga i Beograda, od Rima do Varšave. "Prošetao" se Sjedinjenim Američkim Državama, od istočne do zapadne obale...

Studentske pobune su zahvatile sve kontinente, sem Australije. Nastala je neka vrsta "studentske internacionale", koja nije priznavala granice država i društvenih sistema.

Na Zapadu, studenti su se bunili protiv postojećeg stanja stvari, tražeći "preporod kapitalizma", oslobođenje ljudske ličnosti, više ličnih i seksualnih sloboda, okončanje rata u Vijetnamu, solidarnost sa radnicima...

Na Istoku su tražili "bolji komunizam"...

PAROLE su bile šarolike, slobodoumne, duhovite i utopističke. Najzapaženija sigurno je bila: "Budite realni, tražite nemoguće".

Manje je važno gde je ovaj bunt začet od podatka da se zasnivao na osećanju mladih ljudi da se suštinske odluke, veoma važne za njihovu životnu sudbinu, odigravaju negde iza njihovih leđa, da postoje centri moći koji ih donose i trasiraju njihovu budućnost, a da oni nemaju nikakvog načina i sredstava da na to utiču. Mlada generacija je tražila nešto izvan ukorenjenih standarda.

Neki istraživači ovog fenomena pisali su da je to bila samo jedna igra koja ništa nije donela. Prema njima, oni politički činioci koji se ne domognu vlasti, ostaju u dubokoj istorijskoj senci. Međutim, politički život je znatno složeniji, pa i posledice jednog čina mogu, posredno, biti plodonosnije nego što se, naizgled, čini. I 1968. godina bila je takva.

Valja reći, zbog današnjih generacija, da to nije bio globalni sinhronizovani socijalni pokret na zapadu, istoku i jugu planete. Svaki lokalni protest imao je svoje specifične karakteristike u kojima su se objedinjavali interesi raznoraznih pokreta i ideja - levičarski, antiratni, umetnički, antikolonijalni, feministički...

TALAS studenskog bunta je, odgovaralo to akterima ili ne, bio preteča novog globalnog društva. Tekovine studentskog bunta svakako su stvaranje ženskih pokreta, nevladinih organizacija, eksponiranje homoseksualaca, otvaranje pitanja odnosa i između muškaraca i žena i brisanje granica između privatnog i javnog života.

Zato je 1968, godina studentskog pokreta, bila prekretnička godina. Jer ne mora se izvršiti politički prevrat i osvojiti vlast da bi se ostvario politički i društveni uticaj. Mnogi događaji i bez direktne promene političke vlasti predstavljaju prekretnicu samim tim i što su ukazali na neke bitne društvene probleme. Nemiri na univerzitetima širom sveta naterali su predstavnike vlasti u mnogim državama da u svoje razvojne planove ugrade i zahteve studenata iz 1968.

SVAKI obavešteniji očevidac tih zbivanja zna da je studentski pokret počeo pre 1968, a da je trajao posle 1968. godine. Da nije tako, studentski pokret, svakako, mogao bi da se tumači kao nekakav slučajan bunt izazvan slučajnim povodom. Međutim, postojalo je nešto u njemu što nijedan istraživač ne može prevideti: planetarnost tog pokreta, koja je trajala nekoliko godina.

Takođe, vrlo je značajno skrenuti pažnju da studentski pokreti u svetu nisu nastali kao protest na ekonomsku krizu jer u većini zapadnoevropskih zemalja i u SAD, to je vreme ekonomskog prosperiteta i visokog standarda i kod najširih slojeva stanovništva. Studenti su se pobunili protiv moralne bede pokazavši da osim ekonomskog komfora u životu postoje i neke druge bitne vrednosti.

Međutim, u jugoslovenskom slučaju ekonomska kriza je još jedan od faktora koji su usmeravali studentski bunt.

Privredna reforma koja je usvojena 1965. godine, već je 1967. doživela potpuni krah. I, upravo, zbog stanja koje je zavladalo posle njenog sloma: ogromne nezaposlenosti, odlaska velikog broja Jugoslovena u inostranstvo u potragu za poslom, a naročito zbog velikog odliva mozgova i sve veće socijalne nesigurnosti studenti su se pobunili.

EKSPLOZIJA nezadovoljstva na Beogradskom univerzitetu, koja se proširila na Sarajevo i delimično na Zagreb, Ljubljanu i Skoplje, ne može se objašnjavati današnjim merilima vrednosti i pojedinim svedočenjima aktera ovih događanja. Studentski zahtevi za veću slobodu nisu podrazumevali zapadni model višepartijske demokratije. Zahtevi su se kretali u okviru komunističkog i socijalističkog pogleda na svet i afirmaciju ideje samoupravnog socijalizma i socijalne pravde.

To se najbolje vidi iz telegrama koji je upućen Josipu Brozu Titu: "Mi smo za društvenu svojinu, a protiv pokušaja da se uspostave akcionarsko-kapitalistička preduzeća. Nas boli da hiljade naših ljudi mora da odlazi da služi i radi za svetski kapital."


KRVAVI OBRAČUNI

STUDENTSKI nemiri u svetu trajali su skoro tri godine - počeli su u Urugvaju 1966, a završili se u Italiji 1969. godine.

I bili su krvavi. Prema policijskim izvorima, u pobunama je ubijeno oko 240 studenata. Samo u studentskoj "klanici na Taltelolku" u Meksiku ubijeno je najmanje 68 studenata. Desilo se to 2. oktobra 1968. godine, nedelju dana uoči otvaranja Olimpijade u glavnom gradu Meksika, kada je policija otvorila vatru na studente, okupljene na Trgu tri kulture.

Uhapšeno je više od 20.000 studenata u svetu, povređenih je bilo 5.000, a nekoliko stotina fakulteta policija je nedeljama držala u svojim rukama. U Jugoslaviji nije bilo žrtava. U noći između 2. i 3. juna, kod podvožnjaka, jedan student je pogođen u obe noge, drugi u kuk, a ranjena je i jedna studentkinja.