POSLE smrti oca Mihaila, Bodin je počeo sam da vlada celim srpskim prostorom - Srbiju i Bosnu osvojio je

1083-1084. Da bi opstao kao jedini vladar, u spoljnim poslovima više se oslanjao na Normane, pošto Vizantinci nisu mogli da se priberu zbog neprestanih ratova sa Persijancima, Bugarima, Gotima, arapskim Vandalima i drugim neimenovanim varvarima. Racionalni izbor saveznika omogućio mu je da učvrsti svoju vlast nad Raškom i Bosnom i ponovo prisajedini sebi sva srpska plemena. Naravno, priznao je velikom županu Vukanu faktičko savladarstvo u Raškoj i u još nekim srpskim oblastima.

Da bi stekao ugled vladara vrednog poštovanja, Bodin je počeo na razne načine da vrši uticaj na svetovnu vlast, nošen namerom da i njome zavlada. Tako je veštom diplomatijom privoleo papu Klimenta III da 8. januara 1089. godine izda Bulu barskom episkopu Petru, kojom ga je uzdigao na najviši episkopski položaj - arhiepiskopa.

PORED toga, dao je zapaženi lični doprinos osnivanju Barske episkopije i tome da ona svoju duhovnu vlast vrši i u oblastima daljim od Ulcinja, Svača, Skadra, Drivasta, Pilota i Kotora.

Da bi kanonizaciju sproveo do željenog cilja, pomogao je da barski arhiepiskop dobije naziv Primas Serviae. Bodin nije mario što je stvaranje Barske arhiepiskopije izazvalo duboke potrese Dubrovačkog arhiepiskopata.

On je takođe doprineo da se žestoko trvenje dve arhiepiskopije smiri uključenjem u taj teološki sukob uticajnog franjevca i misionara sa istoka Jovana Karpatskog, kojeg je papa postavio za barskog episkopa.

ISTORIČARI su, i pored svega rečenog, ostavili u Bodinovoj biografiji ne tako male praznine. Između ostalog, onovremenim spisima nedostaje celovit podatak da su ga Vizantinci po drugi put zarobili 1091. godine. Kako šturi izvori govore, to se zbilo kada su posle smrti do tada nepobedivog Roberta Gviskara (1085) Vizantinci uspeli da povrate Drač. Po svemu sudeći, izgleda da tadašnjim istoriopiscima nije bilo važno da zabeleže kada i na koji način se ovaj kontroverzni srpski vladar oslobodio drugog vizantijskog ropstva i kako se potom dokopao svoje Duklje.

ZEĆANI TRUJU VLADIMIRA NOVI dukljanski vladar Vladimir je sve vreme svoju vladavinu usmeravao ka željama tasta Vukana. To svakako nije odgovaralo zetskoj vlasteli protivnoj raškoj dominaciji, a naročito njenom buntovnom vlastelinskom krugu. U njemu se stvorilo čvrsto odmetničko gnezdo, iz koga je izleteo tajanstveni odmetnik, kome je uspelo da prilikom jedne dvorske svečanosti stavi smrtonosni otrov u pehar vladajućeg Vladimira. Srce župana Vukana nije izdržalo smrt voljenog zeta. O Vukanovoj i Vladimirovoj smrti (između 1114. i 1115. godine) ispisane su mnoge legende.

Takođe je ostalo nerazjašnjeno da li je samo zbog borbe da bar formalno očuva presto, ćutke i sa odstojanja posmatrao uspešna ratna nadmetanja hrabrog i bistroumnog raškog župana Vukana sa daleko nadmoćnijim vizantijskim carem Aleksijem. Njemu je uzgred rečeno preoteo uporišta u području Ibra, Lima i Zapadne Morave uz povremene upade u ravnice Kosova i gornjeg Povardarja, prodirući do Tetova, Skoplja i Vranja, paleći usput Lipljan.

Ne zna se da li je imao udela u miru sklopljenom 1094. godine između Vizantije i Raške, za čije očuvanje, kao što je već rečeno, župan Vukan je bio primoran da preda svoje omiljene sinovce Uroša i imenjaka Vukana kao taoce.

ISTORIJA isto tako malo zna o tome da je Bodin umešao svoje prste i u krstaške ratove. Postojani istorijski izvori otkrivaju da se provansalski grof Remon iz Tuluza, vodeći svoje krstaše u sveta mesta (zima 1096), ponašao neprijateljski i pustolovno prolazeći kroz Bodinovu Zetu i Vukanovu župu Rašku. Isto tako, Bodin mu je priredio dobrodošlicu dok se sa svojom vojskom napornim provlačenjem kroz maglovite i teško prohodne krajeve probijao do Skadra. U svakom slučaju, za kraljevića Bodina, koji se posle očeve smrti okitio i titulom kralja, bez preterivanja se može reći da je bio uspešan i snalažljiv vladar i srpski ujedinitelj i da je doneo mnoge koristi svome narodu.

Objektivno posmatrano, dostignuća mu nisu umanjena time što je njegov podanik, veliki župan Vukan, malo-pomalo preuzimao najvažniju ulogu u borbi srpskog naroda za svoje oslobođenje, prvenstveno od Vizantije. Odlazeći sa istorijske scene, pao je u Vukanov prisenak u pozadinu, završivši tako svoj život bez snage i zasluženog ugleda.

Malo je pravih podataka šta se posle njegove smrti dogodilo sa porodicom i kako su mu prošli naslednici. Negde je napisano da ga je nasledio izvesni Dobrosav, brat iz šireg srodstva, pored zahuktale dinastijske borbe, podržan od još moćnijeg župana Vukana.

U rodoslovu njegovog dede Stefana Vojislava poređana su imena Mihaila, Konstantina i Đorđa, i ovaj drugi kraljevao je značajnim oblastima.

BODINOVOM smrću 1101. godine (negde se pominje i 1099.godina) sišao je sa istorijske scene, vladar koji je ipak mogao da drži u zajednici heterogena srpska plemena i suzbije separatističke težnje njihovih vođa. Tako je oblast Raške posle njegovog upokojenja po državotvornom pravu starešinstva prva istupila iz svojevrsnog srpskog saveza, ističući da se za svoje ponašanje i poteze ne mora pravdati pred Skadrom i Zetom. Osnovu za takav jednostrani čin Raška je našla u silnim borbama za slobodu srpskog naroda i žrtvama ostavljenim na bojnom polju širom Vizantije.

Nasuprot tome Zeta je, pred kraj života Bodina, kao i on sam, sve više padala u pasivnost i državničku depresiju. Uostalom, ona je, kao što je već naglašeno, u ratnim sukobima između Raške i Vizantije redovno zauzimala položaj indiferentnog posmatrača. Zato se u Raškoj s pravom smatralo da Zeta nije centar srpskog naroda i njegovo središte, i pored toga, što se očekivalo da bez otpora prepusti njoj prestižni pložaj.

KALKULANTSKA Vizantija u ovom srpsko-srpskom sukobu stavila se na stranu Zete, smatrajući da je za nju Raška aktuelni i potencijalni neprijatelj. Rukovođena takvim motivima, ona je, čim su nastali neredi u dukljanskoj oblasti, poslala tamo Bodinove rođake, svoje azilante, da zbace sa prestola Dobroslava, mladog vladara labave ruke i mekog srca.

Uloga prevratnika bila je namenjena izvesnom Kočaparu, školovanom mladom čoveku, koji je pokušao da se posluži vojskom župana Vukana u zbacivanju nedovoljno čvrstog Dobroslava. Ali, ovaj prevrtljivi miljenik Carigrada se odmah po zauzeću prestola u Zeti priključio vizantijskoj vlasti koja je u svakom pogledu bila protiv Raške. Isto tako, želja da po svaku cenu postane neprikosnoveni vladar Zete povukla ga je ka savezu sa Bosnom, koja je uveliko vodila samostalni život.

Kočapar, da bi pridobio vojno neistrošenu Bosnu, oženio se s ćerkom bosanskog bana, koju je takoreći upoznao na dan venčanja. Hroničari tog vremena zabeležili su da je pompezni Kočapar poginuo u Humu u borbi protiv prekaljenog župana Vukana, koji je, dok se bitka rasplamsavala, postavio za vrhovnika Zete svoga zeta Vladimira.