BODIN kao suvladar sa ocem kraljem Mihailom, sa već stečenim državničkim iskustvom, u ratu između Normana i Vizantije, priklonio se vojno poljuljanom Carigradu i caru Aleksiju Komninu. Ali odlučio se za igru čekanja pobednika. Taktizirao je i sa svojom vojskom ostao je po strani. Čekao je ishod. Istoričari nisu odgonetnuli kako je ostao nekažnjen za dvostruku igru i kako je uspešno izbegavao borbe između svojih saveznika, inače ljutih neprijatelja.

Znao je da su u Carigradu, posle poraza Vizantije od Normana kod Drača, bili ogorčeni na njega. Međutim, to mu nije smetalo da sasvim stane uz Normane i da uz njihovu pomoć osvoji Rašku i Bosnu i da sa promenljivim uspesima nastavi pripajanje ostalog svesrpskog prostora svojoj Duklji. Ako nije uspevao diplomatijom, on bi se latio oružje kojeg je, na žalost Srba, koristio i protiv sunarodnika, kao što je bio slučaju u podvrgavanja Raške i Bosne.

UMEĆE vladanja upotpunjavao je i time što je na upravnička mesta prisilno osvojenih oblasti postavljao one podanike koji su bili spremni da za njega bez premišljanja polože živote. U tom smislu, počast upravnika Raškom dao je županu Vukanu (1112-1116), u čijoj je senci bio njegov brat Marko, dozvolivši mu da u vreme vizantijsko-pečenješkog rata vrši pljačkaške upade na vizantijske teritorije ne bi li ga tako čvršće pridobio za sebe.

Posle iscrpljujućih ratova sa Normanima Vizantija se 1086. upustila u tešku borbu sa Kumanima i Pečenezima, koji su učestalo nadirali na Balkansko poluostrvo, pljačkajući redom sve što su stigli. Za vreme tih dugotrajnih i teških borbi lukavi Bodin je povremenim upadima na vizantijsku teritoriju isprobavao svoju vojnu moć.

Pošto u početku nije mogao da se pohvali nekim naročitim uspesima, zaokrenuo je pravac napada na vizantijske oblasti sa polaznom pozicijom iz Raške koja je imala povoljne prirodne spone sa Zetom, oslanjajući se na darovitog i sve moćnijeg Vukana.

ISPOSTAVILO se da je ovim potezom odredio pravac srpskim političkim i državnim težnjama za nekoliko vekova unapred, a naročito pomeranje težišta srpske državnosti sa Zete na Rašku. Ali, kako je Raška u to doba bila u prioritetnoj sferi vizantijskih interesa, to je njen ratoborni car Aleksije pošao u leto 1091. godine istovremeno na Bodina i Vukana. Srećom za Rašane i Zećane, unutrašnje dvorske vizantijske zavere naterale su cara Aleksija da se sa pola puta vrati u Carigrad.

Posle tog neuspelog ratnog pohoda na Srbe, car Aleksije je zaratio sa Turcima, čime je omogućio velikom županu Vukanu da iz svojih uporišta u oblastima između Ibra, Lima i Zapadne Morave nesmetano prodre u teritoriju Kosova i gornjeg Povardarja i odnosi iz njih bogat plen. Nešto kasnije uspeo je da pljačkajući stigne do Tetova, Skoplja i Vranja. Ratna igra vizantijskog cara i raškog velikog župana Vukana, pod Bodinovim budnim okom, nastavila se čim su to dozvolile političke prilike.

ZANESENA PRINCEZA ANA OPISUJUĆI pomenutu normansko-vizantijsku bitku za Drač, na dan Svetog Luke 1081. godine, Komninova kći Ana napisala je lirski spev o srpskom kraljeviću Bodinu, prema kome njeno žensko srce izgleda nije bilo ravnodušno. Priznati istoričari pak kažu da hvaljeni srpski kraljević nije nijedanput zamahnuo mačem prema Normanima i njihovom vojskovođi Robertu i da se posle bojišta, pošto su se potučeni Vizantinci dali u bekstvo, nečujno povukao. Po svemu sudeći, zanesena Ana nije to videla.

BODIN je procenio da Vukanovi uspesi idu u prilog i Zeti i zato mu je dao veliku slobodu. No, lukavi Vukan je u jeku svojih uspeha procenio da nema dovoljno snage za ozbiljnije sukobe sa Vizantincima, pa se sa razumnom opreznošću povukao u okolinu Zvečana, u guste planine u koje se car Aleksije, ma koliko bio jak, ipak nije usudio da uđe. Ali ratobornog Vukana nije držalo mesto. Njegov borbeni duh gurnuo ga je u nove pljačkaške pohode na nezaštićene vizantijske prostore, i pored Bodinovog protivljenja.

Vešt na oružju i rečima, Vukan je zavisno od postojećeg stanja zaključivao i raskidao primirja. Naravno da je caru Aleksiju dozlogrdila ovakva županova "drskost", pogotovu što ga je svojim borbenim duhom izazivao na boj. To je radio onda kada se osećao jakim i zato što mu je jednom razbio vojsku. Zbog svega toga dračkom vojvodi Jovanu Komninu zapovedio je da ga napadne svom žestinom. Dovitljivi župan Vukan je opet našao zaklon u zvečanskim planinama, odakle je lukavo ponudio primirje. Dok je car Aleksije vagao ponudu, neumorni župan udario je iznenada svim raspoloživim snagama na carsku vizantijsku vojsku i ponovo je razbio u paramparčad.

PREGANjANjA Vukana i cara Aleksija Bodin je posmatrao sa odstojanja svestan da mu ugled pada i uticaj slabi, kao i da se težište srpskog nacionalnog interesa sve brže prenosi na obronke Kopaonika i oblast Raške. Veliki Vukan ne bi bio ono što jeste da se posle tolikog uspeha zaustavio. Naprotiv, umesto da se uljuljka u pobedničkom slavlju, njegova vojska nezadrživo je prodirala do Vranja i Skoplja, pa i niže do Pologa. Ulažući trud da odbrani ugled moćnog imperatora, ljutiti car Aleksije krenuo je 1094. godine u "bitku do kraja" protiv odvažnog župana kome je neprestano rasla cena.

Njegova slava u srpskom narodu se uvećavala. Ipak, kada je ozlojeđeni vizantijski car sa moćnom vojskom stigao do Lipljana na Kosovu, razboriti Vukan se uplašio poraza, i vođen razumom, zatražio je novo primirje, a kao taoce ponudio je svoja dva sinovca. Isto tako razumni car Aleksije oberučke je prihvatio iznenadnu i povoljnu ponudu primirenog župana, imajući u vidu da su mu iza leđa brojni varvari, spremni da svakoga časa udare na njegovu carevinu.

OD OVOG primirja zavladalo je nešto trajnije zatišje između Srba i Vizantije, koja je bila okrenuta krstašima, koji su, kao što se zna, na širem planu započeli veliki pohod usmeren ka oslobođenju Hristovog groba. Oprezni župan Vukan nije imao kuraži da se zameri Hristovim pohodnicima dok su, prolazeći dolinom Morave, vršili pljačkaške ispade. Ali nakratko je poremetio primirje u Lipljanu.

Ovaj prikaz stanja u srpskim zemljama pokazuje u kakvim se unutrašnjim i spoljnim okolnostima sin moćnog kralja Mihaila, rano sazreli Bodin, stavio na čelo svih Srba, a koji je, uzgred rečeno, započeo svoju vladavinu porazom od Vizantinaca na Kosovu. Pouzdana predanja kazuju nam da je on kao vizantijski zarobljenik jedno vreme tamnovao u Carigradu, a potom je deportovan u Antiohiju, grad u kome su se do zadnjeg mača borile za prevlast vizantijska i jermenska struja.

KO ZNA kakav bi kraj dočekao ovaj miljenik sreće da ga otac Mihailo nije izbavio iz neugodnog ropstva preko jednog uticajnog i bogatog carigradskog trgovca. Svakako je to uspeo za dobar ćup zlata, a možda i dva. Takođe, uredno je zabeleženo da je Bodin posle izbavljenja iz ropstva i po povratku u otadžbinu postao očev suvladar. Ni ženidba sa Jakvintom, ćerkom bogatog i uglednog građanina Barija sa juga Italije, nije mu pomogla da se na prestolu oslobodi očevog društva i tutorstva.

Vizantijska svedočanstva uče nas da temperamentnog i promućurnog Bodina mesto nije držalo i da mu je život bio pokret i samo pokret. Tako ga je agresivna narav, pored ostalog, navela da se protiv očeve volje sa svojom gardom priključi caru Aleksiju Komninu, dok je ovaj branio svoju interesnu zonu od Normana.