DOBA nove vizantijske ekspanzije obeležio je konačni raskol hrišćanstva i deoba Istočne i Zapadne crkve (1054). Odgovornost za ovu nepromišljenost, sa nesagledivim štetnim posledicama, pada na carigradskog patrijarha Mihaila Kerularija i rimskog papu Lava IX. Glavna raskolnička ceremonija odigrala se pod njihovim žezlom.

Taj raskol je doneo mnoge promene. Engleski kralj Vilijam I "Osvajač kod Hejstingsa" oružjem osniva novu dinastiju (1066).

U velikoj Rusiji knez Jaroslav (1015-1054) utvrđuje pravoslavno hrišćanstvo, pravno uređuje državu donošenjem zbornika zakona "Ruska pravda" i uzima Kijev za prestonicu da bi bio što bliže katolicima. Najstarijem sinu dodeljuje titulu "veliki knez".

Na suprotnom delu Evrope papa Grgur VII (1073-1085), stožer tadašnje katoličke crkve, vodio je neprestanu borbu sa nemačkim kraljem Henrikom IV (1056-1106). Moćni papa stalno se ljutio na nemačkog suverena što je svom novoizabranom episkopu davao znamenja kao znak posedovanja vlasti: žezlo i prsten, a sve ovo sa ciljem da episkop njemu položi zakletvu na vernost. (Davanje arhipastirskog štapa i prstena zove se u crkvenom jeziku "investitura", koju je silni papa Grgur VII zabranio ostalim crkvenim i državnim poglavarima).

KRALj Henrik IV nije mario za te papine zabrane. Naprotiv, nastavio je da daje investiture svojim episkopima. Borba dva moćna vladara oko ovog spornog kanonskog gledišta nastavljena je još većom žestinom. Samovoljni papa zapretio je neposlušnom caru prokletstvom i izgnanstvom iz zagrobnog života.

Još uporniji, kralj Henrih IV, čuvši ovu papinu pretnju, pozvao je k sebi odane episkope i saopštio im da Grgur VII više nije njihov papski poglavar. Na poruku koja mu je sa tog nesvakidašnjeg skupa poslata ("Mi svim episkopima kažemo: "Ti siđi, siđi"), uvređeni papa reagovao je prokletstvom nevernom caru i razrešenjem njegovih vernih podanika zakletve vernosti.

Uticajni nemački kneževi, onespokojeni trvenjem između ova dva poglavara, oštro su postavili zahtev svome kralju pod prokletstvom da se u roku od godinu dana izmiri sa papom. Bojeći se da se iza ovog kneževskog ultimativnog zahteva krije volja naroda, pokolebani kralj Henrik IV pošao je usred prve zime prema Alpima da se u dvorcima grofice Matilde u Kanosi pokajnički pokloni nepopustljivom poglavaru katoličke crkve. Naposletku, moćni papa pobedničkom pozom skinuo je sa prevrtljivog cara izrečeno prokletstvo, pošto ga je pre toga tri dana držao bosog i golog u grofičinom dvorcu.

U EVROPI se nastavlja život sa naizmeničnim promenama odnosa snaga među državama. Razjedinjeni Srbi nadaju se da će se konačno pojaviti pravi vladar, moćan da im nađe odgovarajuće mesto u evropskoj zajednici naroda. Za to vreme, vizantijski car Aleksije Komnin (1081-1118), po ugledu na engleskog kralja Vilijama I Osvajača, osniva svoju dinastiju. Mađarskom kralju Kolomanu Panonska nizija nije bila dovoljna, pa je 1102. bez većih napora osvojio do tada primirenu Hrvatsku.

Na širem evropskom planu vrše se pripreme za početak krstaških ratova koji su usmereni ka zluradom turskom plemenu Seldžuka, koje je okupiranjem Bagdadskog kalifata zatvorilo put poklonicima Hrista ka mestu njegovog rođenja, boravka i stradanja, što je u Bibliji poznato pod imenima Vitlejem i Golgota. Pošto ondašnji državnici i vojskovođe nisu našli načina da ostvare ovaj veliki verski čin, papa Urban sazvao je u Klermonu u južnoJ Francuskoj svenarodni sabor katolika (1095).

NA TOM jedinstvenom skupu Hristovih vernika sa oduševljenjem je odlučeno da se odmah pođe u oslobađanje njegovih svetih mesta. Na čelu prve grupe "svetih ratnika", pokrenute propovedima Petra iz Amijena, stavio se lično papin izabranik Gotje Sanzavoar (1096). On je svoje odabrane borce poveo putem kroz Mađarsku i Rumuniju. Sasvim neočekivano, Mađari i Rumuni nisu se radovali prisustvu "svetovnika" na njihovom državnom prostoru. Naprotiv, umesto dočeka sa solju i hlebom, priredili su im sporadične oružane prepade. Oslabljen u ovim nepotrebnim i neočekivanim sukobima, Sanzavoarov sastav poklekao je pred Seldžucima u bici kod Nikeje.

Nepokolebljivi papa Urban nije se predavao. Oslanjajući se na podršku velikog broja usputnih katoličkih zemalja, on je već u leto iste godine, po vrelom suncu, organizovao uspeli krstaški pohod na Jerusalim pod vođstvom vičnih vojskovođa Gotfrida Bujonskog, Balduina iz Tuluze i Boemunda Tarentskog. Ovog puta bolje naoružani i pripremljeni poklonici Hrista slamali su prepreku za preprekom dok nisu osvojili strateški važnu Antiohiju u Siriji, a potom 1099. godine i dobro čuvani Jerusalim. Zaslužni vitez krstaša, Gotfridov brat Balduin, izabran je za "jerusalimskog kralja" za 1100. godinu.

U TAKVIM okolnostima Srbi su se neprimetno i polako podizali iz pepela. Kada je 1081. godine kralj Mihailo umro, u srpskom narodu nastale su teške borbe za njegov presto. Završene su tako što je iz njih kao pobednik u pomoravskim bitkama izašao prekaljeni i proslavljeni njegov sin Bodin Konstantin (1081-1101), kome prilike za mirnu vladavinu nisu bile naklonjene.

U prvom redu beše tako zato što su dotle nečujni Normani, potomci su Nordijaca, pljačkaša i gusara iz Danske, Islanda i Norveške, krenuli u invaziju na Siciliju i Balkan. U godini smrti kralja Mihaila, svom snagom su napali Vizantiju da bi zauzeli i Balkansko poluostrvo.

Vizantiji je bilo vrlo važno kome će se pridružiti Bodin, koji je na početku svoje vladavine postavio sebi zadatak da na svaki način sačuva blagodeti mira u kojima je srpski narod uživao punih 20 godina pod vladavinom njegovog oca Mihaila. Naročito se znalo da je on mogao biti koliko dobar saveznik, toliko više i opasan protivnik. Isto tako, pratio ga je glas energičnog i ambicioznog vladara sa razvijenim ratničkim osobinama i sposobnostima.

RIMSKA Kurija, nezaobilazni politički činilac tog vremena i neprikriveni saveznik Normana, neprijateljski raspoložena prema Vizantiji, zdušno je zagovarala normansko-srpski savez. Mletačka republika, koja je kratko vreme bila pod formalnom vlašću Vizantije, takođe se trudila svim silama da Bodina vrbuje za sebe.

Kao očev suvladar, sa već stečenim državničkim iskustvom, on se nije dugo premišljao šta je najbolje za njegov narod, te se na kraju ipak priklonio vojno poljuljanoj Vizantiji i njenom caru Aleksiju Komninu, kome se pridružio sa jakim vojnim odredom.

Držeći se igre čekanja pobednika, Bodin je taktizirao sa svojim odredom priključenim caru Aleksiju. Tako je za vreme boja sa Normanima, kod Drača 18. oktobra 1081. godine, u odsutnom trenutku sa svojom vojskom ostao po strani, sa namerom da sačeka ishod. Kada su Vizantinci bili potučeni i počeli da beže, on se sa svojim odredom potpuno povukao. Zato se prema istorijskim predanjima smatra da je svojim držanjem, ni tamo ni onamo, umnogome doprinosio porazima Vizantinaca.


PRISAJEDINjENjE RAŠKE I BOSNE

ODLUKU velikog župana Bodina da se priključi Vizantiji bila je višestruko nagrađena. Od cara Aleksija dobio je zauzvrat, poprilične koncesije: nezavisnost i slobodu prisajedinjenja ostalih srpskih zemalja pod svoju vlast, pre svega Raške i Bosne, u kojima je stavio na čelo svoje proverene župane Vukana i Marka. Uporedo sa tim, brižljivo je čuvao pismo sa tajno sklopljenim sporazumom o nenapadanju sa Normanima.