NA srpskom državničkom podneblju vladao je nered dok je nesrećna Teodora, sva odevena u crno, strpljivo i pobožno čekala pored kovčega Svetog mučenika Vladimira da joj se nebeske sile smiluju i puste je da mu se što pre pridruži u večnom životu. Najbolji dokaz za to je oklevanje Srba pod oslabelom Vizantijom da se izbore za svoju slobodu pošto Časlavljeva država nije nadživela svog tvorca. Uskoro posle njegove smrti (960), Vizantinci su lako pokorili razjedinjeni srpski rod, ostavivši pojedinim srpskim oblastima staru autonomiju, koju je najbolje iskoristila Zeta.

U tu autonomnu oblast su se posle propasti Časlavljeve države sklonili uticajni i viđeni Srbi. Među njima su se našli rodoljupci koji su mislili da Vizantija zbog čestih ratova neće imati snage da spreči ostvarenje njihovih težnji da se dignu na oružje za svoju slobodu.

NA ČELU tih slobodoljuba stavio se zetski oblasni knez, okretni, bistroumni i lukavi Vojislav (1040-1050) baš kad se Svetoj mučenici Teodori ispunila želja.

No, na samom početku ustaničke bune, pokazalo se da vođa ustanka, nekrunisani knez Vojislav, još nije bio dorastao postavljenom cilju, pogotovo što od Srba nastanjenih oko srpske Raške nije dobio očekivanu pomoć. Njegov ustanički zamah ka narodnoj slobodi bio je brzo sasečen (1036).

Ta ustanička seča, na koju je kao vođa bez titule naivno podstakao svoj narod, dovela ga je do carigradske tamnice. Ugušenjem ustanka, mala srpska Zeta potpala je pod nekontrolisanu vizantijsku vlast. Za guvernera sa neograničenim ovlašćenjima ona je dobila Teofila Erotika, vojnog komandanta kome je milosrđe bilo strano.

VOJISLAV se nije mirio sa sudbinom da ostatak života provede u tamnici i bez novog pokušaja da izvojeva slobodu svom narodu. Umesto toga, dane robovanja trošio je u kovanju plana za bekstvo i prikupljanje snage da se suoči sa greškama počinjenim prilikom dolaska na vlast i preuzimanja neuspelog ustaničkog poduhvata. Uporan u svojim stremljenjima, on je, čim mu se ukazala prilika, uz obilatu pomoć nekoliko veštih i hrabrih sužanja, zbacio sa sebe ropske okove i pobegao u svoju Zetu.

Prvi period ukradene slobode proveo je u zetskim brdima pripremajući se za novi ustanak (1040). Kao što će se brzo pokazati, ovog puta pobedonosni čin izvojevan je više lukavstvom nego ratničkom snagom, i to sa zanemarljivim gubicima.

VIZANTIJSKI car Konstantin IX Monomah, ne mogavši da podnese sramni poraz nanesen mu od šake vojnika, naredio je zapovedniku Drača da svom snagom udari na hirovitog Vojislava (1042).

Ovaj iskusni ratni komandant načinio je stratešku grešku time što je dozvolio da mu oštroumni Vojislav navuče vojsku u uzane zetske klance. Ova ratnička nepromišljenost odnela mu je dve trećine ljudstva. Jedna grupa vizantijskih vojnika uključenih u ugušenje ustanka stradala je od smrtonosnih strela, a veća - od kamenica, koje su Vojislavljevi borci survali na njihove glave. U Dukljanskom letopisu sačuvan je opis te bitke kao podstrek budućem naraštaju u borbama za slobodu. Vojislav je posle tog velikog boja spojio sa svojom državom srpske oblasti koje dotle nisu priznavale njegovu vlast, stvorivši na taj način novu srpsku državu.

NASTOJANjE kneza Vojislava da se oslobodi vizantijskog ropstva valjalo je da završi njegov sin Mihilo. Mladi prestolonaslednik Mihailo više je bio političar nego vojnik. Očuvanje državnih tekovina mogao je postići samo održavanjem prijateljskih veza sa Vizantijom, čiju je vrhovnu vlast priznavao do kraja života, pa je zbog te vernosti bio nagrađen titulom protospatara.

Razumnim Vizantincima išlo je u prilog prijateljstvo sa Zetom. Zato su svom novom savezniku protospataru, knezu Mihailu, pomogli da u svojoj državi osnuje nezavisnu crkvenu organizaciju i crkvu. Pošto je u Zeti, a naročito u primorju, bilo većinom stanovništvo koje je priraslo zapadnoj crkvi, Mihailo se sa molbom da mu se da nezavisna arhiepiskopija obratio Rimu. On mu je lako i brzo izašao u susret, budući da je u taj mah Zeta bila važna za papsku kuriju.

TAKO je papa Aleksandar 1070. godine osnovao u Baru nezavisnu Barsku episkopiju, kojoj je samovoljno potčinio sve crkve u srpskoj Zeti. Državotvorni Mihailo, koji je smatrao da nema nezavisne države bez nezavisne crkve, primio je 1078. godine od pape Grgura VII kraljevsku krunu kojom je krunisan za kralja Srba. Sa nezavisnom crkvom i kraljevskom krunom, Srbija je prvi put u svojoj istoriji stala u red slobodnih i nezavisnih evropskih država.

Papa Grgur VII je kao najmoćniji faktor onog doba u Evropi masovno krunisao kraljevskim titulama hrišćanske vladaoce. Zbog toga se u srpskoj Zeti prećutno gledalo na to kao na pokušaj da ih veže za katoličku crkvu. Ali i pored toga, u doba procvata njegove vladavine, izbio je ustanak (1073) u Pomoravlju i Povardarju protiv Vizantije pod vođstvom vlastelina Đorđa Vojteha. Pošto krv nije voda, kralj Mihailo je smelo poslao svog sina Bodina da bude uz bok vođi ovog hrabrog pokreta.

PRAVIČNI Mihailo podržao je ustanike sa tri stotine vojnika koje je stavio pod komandu svog dokazanog vojskovođe Petrila. Bodin je zbog uspeha postignutih u usputnim sukobima sa Bugarima bio toliko omiljen među ustanicima da su ga iz milošte proglasili za "cara Bugara" i dali mu ime Petar, a on se inače zvao Konstantin.

Komandant vizantijske vojske Damjan Dalesen pokušao je da brzim prepadima uguši pomoravsko-povardarsku pobunu još u samom začetku. Međutim, Bodinovim i Petrilovim vešto izvedenim kontranapadima bio je potučen i zarobljen.

OHRABRENI ustanici nisu se zadovoljili samo jednom pobedom. Željni daljih uspeha, oni su se razdvojili u dva pravca. Severnu vojsku poveo je prema Nišu nestašni i neustrašivi Bodin, kome su svuda usput priređivane dobrodošlice u vidu soli i hleba. Novi borci su se prosto utrkivali ko će pre da se stavi pod njegovu komandu.

Petrilo je sa svojom formacijom krenuo na jug na kom je sa zanemarljivim gubicima osvojio Ohrid i Devol. Laka pobeda toliko ga je zanela da je zaboravio da se rat ne dobija samo jednom bitkom. Obuzet pobedničkim slavljem koje se prenelo i na njegove ratnike, zaboravio je protiv koga se bori. Zato se tada niko nije iznenadio što je kod obližnjeg Kostura pretrpeo poraz od spremnijih Vizantinaca.

SAMO zahvaljujući sreći uspeo je da se izvuče iz obruča i da se sa preživelim ratnicima vrati Mihailu, dozvolivši Vizantincima da bez borbe zauzmu Skoplje. Poraz kod Kostura iz osnova je izmenio oblasno ratno stanje. Onespokojeni Bodin opravdano je izgubio nadu da će imati otvoren put za Zetu. Opšte loše stanje privolelo ga je da smesta napusti Niš i po decembarskom mrazu požuri ka jugu.

Međutim, dobro organizovani Vizantinci na vreme su mu prozreli namere, presekli mu put na Kosovskim Paunima, potukli ga i zarobili. Tim činom pomoravsko-povardarska pobuna, započeta sa mnogo nade i lepim uspehom, ostala je posle nekoliko meseci samo neuspeli pokušaj.


VIZANTINCI KIVNI NA SRBE

POVLAČENjEM srpskih vojnika iz Zete, na čelu sa Petrilom i Bodinom, vođa pomoravsko-povardarske pobune Đorđe Vojteh ostao je sam na bojnom polju da se nosi sa duplo jačim Vizantincima, kojima su za Mihajlova života vladali kraljevi Isak Komnin, Konstantin Duka, Roman Diogen i Mihailo VII, svi kivni na Srbe iz Raške zbog opisanih poraza u sukobima sa Bodinom i Petrilom. Tadašnje prilike nisu odgovarale Mihailu i njegovom sinu Bodinu.


SUTRA: Papa Urban kreće u krstaški rat