PAŽNjU vizantijskih hroničara i putopisaca X i XI veka privlačili su neuspeli pokušaji obnove Bugarskog carstva i napori Duklje da se iskobelja iz vizantijskog tutorstva. U vrtlogu tih balkanskih zbivanja, na srpsku političku scenu posle Časlava stupa malo poznati knez Vladimir. Počeci i sadržaj njegove vladavine su tamni, ali zato inspirišu zanimljiva književna dela. Zvanično je stolovao u Duklji tik uz crkvu posvećenu Bogorodici, koja je poznata pod imenom Prečista Krajinska. Crkva je podignuta na zapadnoj obali Skadarskog jezera. Savremeni putopisac, čije se ime s vremenom izbrisalo, opisao ga je kao vrlo privlačnog, mudrog, pravednog i miroljubivog mladog gospodara, uvek spremnog da čini dobra dela. Izvesni uglednik iz sveštenskog kora, takođe savremenik onog vremena, pripisao mu je osobine sveca.

Ovaj znameniti duhovno bogati Srbin po ugledu na pređašnje srpske kneževe, na spoljnopolitičkom planu vezivao se za vizantijski parski dvor, aktuelnog cara Vasilija II. Baš zbog takvog spoljnopolitičkog opredeljenja ozbiljno se zamerio ojačalom makedonskom caru Samuilu.

KAZNA za pogrešan izbor prijatelja stigla ga je na brdu Oblik, zapadno od Skadra, padom u Samuilovo zarobljeništvo. Pad u tuđinsko ropstvo označio je uzbudljiv početak bure u njegovom životu. Jedan njegov literarno nadahnuti dvorski učitelj i istoriopisac posvetio je pravu poemu o dirljivoj ljubavi koju je on kao utamničen ostvario sa carevom ćerkom, prelepom Teodorom.

U tom poetskom spevu piše da je jednog dana zanosna princeza i dvorska miljenica Teodora izmolila od oca dozvolu da sa svojim pratiljama siđe u tamnicu punu sužnjeva kao u košnici, da im umije ranjene glave i opere prljavštinu sa zagađenih rana. Scene na koje je milostiva princeza naišla odnele su joj miran san i izmenile život iz osnova. Već takoreći sutradan ona je opet, ali sada bez očeve dozvole, sišla u tamnicu i u pratnji dvorskih pratilja, svojim rukama umila iznenađene sužnje.

SA PEHAROM hladne vode i pamučnim ubrusom prebačenim preko diskretno obnažene, nežno bele ruke stala je kao ukopana pred uspravljenim srpskim knezom Vladimirom, još nenagriženim tamničkim buđem. Toliko je bila obuzeta njegovom pojavom da su joj kolena zadrhtala. Putopisac ove mladalačke scene prepustio je čitaocima da odgonetnu razlog zbog čega je ova mlada dvorska dama izgubila devojački dah.

Da li zbog njegove telesne lepote, čudesne prostodušnosti i pobožnosti ili dobrote koja mu je izbijala iz svetlucavih očiju ili pak zbog nečega što je samo ona videla? Mladalački jadi toliko su uzdrmali prelepu princezu da njenom inače strogom ocu Samuilu nije preostalo ništa drugo do da blagoslovi jednu neobičnu ljubav nalik na bajku i da potom mladog srpskog kneza uzme za zeta.

DIRLjIVA romansa između sužnja kneževske krvi i carske princeze, kao što u ovakvim prilikama često biva, kratko je trajala. Iza smrti, samo prema ćerki popustljivog cara Samuila (1014), nastala je naslednička dinastijska trka pretendenata na njegov presto, začinjena mnogim surovostima i obrtima.

Na cilj je prvi stigao Vladislav, sin Samuilovog brata Arona, ispunjen mržnjom prema srpskom knezu Vladimiru. Samo nekoliko dana posle ustoličenja, on je sa skrivenim ciljem priredio svome zetu dvorski prijem u prestonici Prespi, a kao znak dobre volje i časne namere, poslao mu je po proverenom gardisti krst sačinjen od suvog zlata. Oprezni Vladimir, poučen gorkim sudbinama svojih vladajućih sunarodnika iz prošlosti, lažima privučenih u neprijateljska dvorišta, odaslao je zagonetnom šuraku poslanicu "da Hristos nije razapet na zlatnom, već na drvenom krstu".

UPORNI i nestrpljivi Vladislav nije se zbunio. Naprotiv, takoreći istog časa u ruke lepog mladog srpskog kneza stigao je drveni krst, čija primopredaja je izvršena posredstvom najstarijeg prespanskog episkopa. "Igra krsta", kao igra života i smrti, bila je završena pre nego što je i započeta.

Priča o dirljivoj ljubavi sužnja i prelepe princeze dalje teče. Knez Vladimir dođe u Prespu na veru. Umesto u carski dvor, pobožni srpski knez, držeći se verskog redosleda, prvo je svratio u crkvu da se pomoli Bogu za spas svih napaćenih duša, ali i za zdravlje svog domaćina. Za Vladislava ophrvanog zlim mislima, klečenje srpskog kneževića u molitvenom položaju dok se on nalazio za trpezom, bio je čin neoprostive uvrede. Drhtav i naduven od besa, zlonamerni carević Vladislav naglo je prekinuo sa obedom, kako bi sa svojom telesnom gardom što pre i najkraćim putem opkolio crkvu u kojoj je držao liturgiju onaj episkop koji je svojeručno izvršio zamenu krstova.

VLADIMIR nije verovao da je postao član porodice u kojoj živi takav bogohulnik. Nešto jače od njega nije mu dalo da se skloni sa oltara i na vreme izađe na spasonosni sporedni izlaz. Umesto da na taj način sačuva glavu, on je ponosno izašao iz crkve mašući sa pročelja krstom vere i date carske reči. Ruka mu je bila u molitvenom položaju kada su fijuknule jedna za drugom oštre srebrne sablje. Smrtno posečen Vladimir jedva je uspeo da se okrene prema svojoj kneginji Teodori koja je pojurila iz dubine crkve da ga zaštiti svojim krhkim telom.

U prestonici Prespi nastala je tuga i žal za mladim knezom Vladimirom, podjednako omiljenim i kod Srba i kod Bugara. Ucveljena kneginja Teodora, rizikujući svoj život, prenela je muževljeve posmrtne ostatke u crkvu Prečiste Krajinske, u kojoj se istovremeno zamonašila i kao monahinja dočekala da premine pored njegovih nogu.

Bogrodičina crkva Prečista Krajinska vekovima je odolevala zubu vremena, opasana muhamedanskim naseljima i uspela je da sačuva tajnu o jednoj velikoj, dirljivoj i nedovoljno poznatoj mladalačkoj ljubavi. Obnovitelji starovekovnih hramova su je pronašli u ruševinama. Priča o princezi i knezu sužnju još traje. Mošti kneza Vladimira, mučenika, čuvaju se u manastiru Svetog Jovana kod albanskog mesta Elbasan koga Arnauti zovu Šin Đon, kome je posle stradanja od zemljotresa udahnuo novi živog albanski knez Karlo Topija 1381. godine.

Na zauzimanje veroljubive Vizantije knez Vladimir proglašen je svecem, a dan njegovog stradanja, 22. maj 1015. godine, obeležen je u crkvenom kalendaru crvenim slovom.

Vreme prolazi. Ratovi ne jenjavaju. Upućeni hristoljupci, podjednako pravoslavni i katolički, vekovima se u praskozorje strpljivo uspinju o Duhovima na vrh planine Rumije da sa krstom natopljenim suzom Bogorodice, ispruženim nad nepreglednim visoravnima i dolinama, odaju počast nevino stradalima i grešno prekinutim ljubavima. Za ovu ljubavnu romansu nije mnogo važno šta se zbivalo u Srbiji i Zeti posle smrti kneza Vladimira. Pobožni kažu da je sam Bog Stvoritelj posle umirovljenja kneginje Teodore zaustavio vreme kako bi se dve čiste vapajuće duše njegovom ljubavlju i moći ponovo spojile u jednu.


KRST OBEĆANjA

NIKO još nije objasnio zašto se baš u selu Mikuliću, smeštenom između Ulcinja i Bara, čuva "krst obećanja" dat kao zalog za veru zadate garancije svetom knezu Vladimiru. Ukrašen obnovljenim pozlaćenim okivom sa ornamentima u liku Hrista i jevanđelista, on stoji tamo kao spomenik nedužno nastradalom pravedniku, bogoljupcu i žrtvi antihrista i đavolovog izaslanika.