BUGARSKI car Simeon nije se pomirio sa ponižavajućim porazom koji je doživeo od srpske vojske. Odgovor je bio snažna kontraofanziva. Nedovoljno odmorna, sa nezaceljenim ranama i uspavana na lovorikama, srpska vojska nije imala snage da uđe u još jednu bespoštednu bitku protiv moćnog i osvetoljubivog neprijatelja. Nemoćni Zaharije, birajući između dva zla - priznanja potpunog poraza na bojnom polju i svega što ono donosi i bekstva pred kudikamo nadmoćnijom silom - izabrao je ovo drugo. Čim mu se sa neprijateljske strane približio topot konja i zveket kamdžija, on se sa svojom uskomešanom vlastelinskom svitom glavom prebacio u susednu Hrvatsku, prema kojoj ohrabreni Bugari nisu imali osvajačke pretenzije.

Za nacionalne i nenacionalne Srbe ovaj prebeg bio je najbolji dokaz da Srbi i Hrvati nisu u večitom sukobu. Tako je po zlim jezicima Srbija u liku Zaharija dobila preteču "Vuka Brankovića".

Posle Zaharijevog bekstva, Bugari su svoj osvetnički mač okrenuli ka starešinama značajnih srpskih župa, upotrebivši ga potom podmuklo.

PREPREDENI car Simeon je jednog lepog dana, dobro smišljenim lažima, namamio na svoj prostor okružen vojskom, viđene srpske župane. Navodno, da zajedno dočekaju i ustoliče novog srpskog vladara Časlava, rođenog i odgajanog u Bugarskoj, Klonimirovog sina iz braka sa bugarskom plemkinjom. Kada je skup lakovernih srpskih visokodostojnika dostigao zavidan broj, koji su potpuno podlegli lažnoj carskoj zakletvi, dobro uvežbani Simeonovi bojevnici stupili su na scenu.

Ova neslavna srpska epopeja završila se zverskim ubistvom i utamničenjem starešinske osnove srpstva. Ono malo lakovernih srpskih glavešina, kojima je pošlo za rukom da izbegnu bugarsku tamnicu i kamu, pobegli su istog časa u Hrvatsku kojom je tada gospodario čuveni kralj Tomislav (910-928), praćeni masom izbezumljenog naroda. Oni koji nisu stigli do Hrvatske, delom su odvedeni u ropstvo, delom pogubljeni, a delom se priklonili Simeonovom carstvu.

Već pominjani vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit, povodom ovog tragičnog stradanja srpskog naroda, prema kome je gajio posebnu naklonost i simpatije, sačinio je zabelešku kao nauk budućim naraštajima pod naslovom "U opustošenoj zemlji Srbiji". U tom krasnopisnom tekstu, večnoj opomeni čovečanstvu, piše i ovo: "Posle svega, u pustoj zemlji uništenih Srba ostalo je samo nekoliko gomila lovaca bez žena i dece."

ISTORIJA se nije potrudila da zabeleži ime preteče srpskog patrijarha Arsenija Čarnojevića, koji je pred bugarskom kamom poveo svoju raju u izgnanstvo. "Srbija je na umoru" - u jedan glas uzviknuli su putopisci onog doba. Osiljeni car Simeon je posle svega uključio Srbiju u granice svog carstva, ne bi li je tako primirio.

Vidljivo je da se Zaharije dva puta pojavljivao kao "strano oruđe" u borbi protiv svoje otadžbine, ali se i pored svega on ipak konsekventno držao političkog uverenja da je za Srbiju bolje da bude uz Vizantiju nego sa bezobzirnom Bugarskom. Tom uverenju on je najzad poklonio svoj život i žrtvovao svoj presto.

Posle tako teškog sloma Srbije, u Evropi je bilo kao u grotlu. Osokoljeni car Simeon svom snagom ustremio se na Vizantiju koju je smatrao nepomirljivim neprijateljem Bugarske u svakom pogledu. Dobro pripremljen za rat, on je nezadrživim jurišom do nogu potukao Vizantince kod Anhijala na Crnom moru (917. godine), a uzgred se čak dva puta pojavljivao sa svojom rušilačkom vojskom do bedema Carigrada. Vojni uspesi nad nespremnim Srbima i posustalom Vizantijom omogućili su mu da se pompezno kruniše carom Bugarske (924). Ovu laskavu titulu koju je nosio i pre krunisanja učvrstio je otvaranjem svoje patrijaršije 926. godine.

ČESTI vizantijsko-bugarski ratni sukobi pomogli su nemačkom državotvorcu Henriku I (919-936) da za potrebe svog naroda i formalno ozvaniči osnivanje nemačke države. Njegov naslednik Oto I (936-973) otišao je korak dalje,stvorivši na granici prema Mađarskoj takozvanu Istočnu marku, iz koje se nešto kasnije rodila Austrija. Kao vladar željan slave i priznanja, on se u Rimu krunisao i za rimskog cara (962). Na temelju te titule, kojoj je u XII veku dodato "sveto", a u XV "nemačko", nastaće Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda, koje će potrajati sve do 1806. godine. Tokom tih, za Nemce, prestižnih godina, šesnaest njihovih viđenih knezova stvorilo je takozvani Rajnski savez, koji je docnije stavljen pod zaštitu francuskog cara Napoleona, te se car Franja I odrekao naslova "Rimskog carstva".

Ovaj skraćeni iskorak u prošlost učinjen je sa namerom da bi se pokazalo koliko su se evropske države u razvoju, u doba najveće srpske krize, bavile samo sobom i svojim interesima. Slično njima ponašala se i Vizantija, prividni i proračunati saveznik Srba.

SRBIJU je počelo ponovo da greje sunce nade zbog smrti njenog najvećeg neprijatelja, cara Simeona 27. 5. 927. godine. Njegov zakoniti naslednik, sin Petar (927-967) bio je čovek sasvim drugog kova. Narodski rečeno, kao da nisu od iste krvi. Petar je po istorijskim saznanjima bio vrlo pobožan, miroljubiv i nekako mlak mladi vladar, više poeta nego političar. Njegovo očigledno nesnalaženje u državnim poslovima najbolje su iskoristili Mađari, koji su mu takoreći bez otpora oteli državu i pretvorili je za tren oka u pravu pustoš.

Simeonova smrt i Petrova državnička nesposobnost probudile su nade kod izbeglih Srba u povratak na svoja ognjišta. Mladi Časlav (931-960) je tada neformalno stolovao iz bugarske prestonice Preslava, strpljivo čekajući priliku da pobegne u Srbiju i preuzme vlast.

STANjE u kakvom je on zatekao Srbiju je bilo tužno. Tragediju srpskog stradanja uvećalo je opisano porobljavanje i okivanje srpskih župana i tom stravičnom činu je Časlav prisustvovao. Njegovu vladarsku muku dupliralo je bugarsko pustošenje obezglavljene Srbije, teror pobesnelih bugarskih ratnika koji su ubijali sve što se micalo. Za sedam godina bugarske vladavine nestalo je i ono malo života što je ostalo posle Zaharijevog bekstva.

Časlav je, kako se pripoveda, došavši u Srbiju, našao grupicu ljudi, bez žena i dece koji su živeli od lova. Baš sa tom malom družinom, on je počeo težak posao državnog i nacionalnog obnavljanja. Za srazmerno kratko vreme organizovao je i uredio državu, uz obilatu pomoć Vizantije kojoj je trebalo srpsko vaskrsenje. U njegovu novu Srbiju vrvile su izbeglice iz svih okolnih zemalja. Tako je Srbija ubrzo dobila svoje vredno i stvaralačko stanovništvo.


ČASLAV OBNAVLjA SRBIJU

ČASLAV je bio živahni i duhovno obdareni srpski knez bez titule. Pažljivo je odmerio svoje sposobnosti i snagu svog naroda. Mada Bugarin po majci, jača očeva krv vukla ga je ka Srbiji. Sve u svemu, tom sposobnom vlastelinu uspelo je da se iskobelja iz bugarskog zagrljaja i da po pravu nasledstva zaposedne upražnjeni srpski presto. Preživela srpska vlastela pomno je sledila njegov povratnički primer. Ona mu je svesrdno pomagala da pokuša da povrati kneževsko-dinastičku vlast u Srbiji započetu sa knezom Višeslavom i da udahne novi život teško razrovanoj srpskoj zajednici i okuraži izbegli narod da se što pre vrati na svoje.


SUTRA: Državnička mudrost kneza Časlava