O KNEŽEVIMA Radoslavu i Prosigoju zna se samo da su više od ostalih župana svoje vladavine usmeravali ka uvođenju reda unutar plemenskih zajednica koje su već tada imale neku vrstu plemenske autonomije. Među njima su se u tom pogledu izdvajale po fizičkim, moralnim i intelektualnim osobinama i sposobnostima zajednice naseljene oko gornjeg toka Tare, Pive, Lima i Drine. Baš u tim plemenima rodila se misao o slobodi i nezavisnom nacionalnom i državnom životu.

Po međunarodnim postulatima, prvo pravo predstavljanje srpskog roda pripalo je knezu Vlastimiru (850-862). Taj Prosigojev sin prvenac bio je znamenita pojava svoga vremena i praktični osnivač prve srpske države. Kao priznati srpski vladar javlja se 850. godine. Tadašnji car Vizantije Mihajlo III Pijanica (842-867) ograničavao mu je vlast svim mogućim sredstvima, ne dopuštajući mu da se razmahne i pokaže svoje nesumnjive vladarske sposobnosti.

MEĐUTIM, kao srpskom vladaru, njemu je pogodovalo to što je Vizantija u vreme njegove pune vlasti bila razjedana iznutra, prvenstveno sukobima poznatim kao borba za ikone.

Uzgred rečeno, te verske, do tada nepoznate, razmirice unutar Vizantije završile su se pobedom poštovaoca ikona (843), čijom je zaslugom na području Istočnog rimskog carstva osnovan duhovni univerzitet.

Ta nesloga razjedinjenih hristoljubaca, koja se nikako nije smirivala, i stalni ratovi Vizantije sa Bugarima i Saracenima, omogućila je snalažljivom, naočitom i nadarenom knezu Vlastimiru da srcem, mačem i umom zbaci sa sebe vizantijsku vlast i jaram i protera sa svoje teritorije njene osione činovnike i vojsku. Ovde se bez preterivanja i bilo kakvog rizika može reći da su Srbi pod Vlastimirovom zastavom prvi put u svojoj istoriji stekli punu nacionalnu slobodu i državnost.

Razlog tome zašto Vlastimirovi Srbi nisu stigli da duže i spokojnije uživaju u svojoj slobodi bili su Bugari, kojima su se dopale prokrčene srpske šume, uređeni putevi i plodne oranice.

OSTALO je zapisano da su naši sadašnji susedi, pod vođstvom svoga ratobornog kana Asparuha, tri godine mučki i surovo napadali malu Vlastimirovu srpsku državu, i to najpre srpska naselja na prostoru između gornjeg toka Dunava i Balkana. Nakon povremenih osvajačkih pobeda, Bugari su pokušali na sve načine da pokorene Srbe podvrgnu svojim pravilima ponašanja. Na kraju je duhovno jača slovenska rasa nametnula svojim porobljivačima svoj jezik i svoja pravila života.

Hrabrim srpskim gorštacima išlo je naruku to što je Vizantija smatrala Bugare svojim nepomirljivim neprijateljima, protiv kojih je u VIII i IX veku vodila ogorčene borbe u kojima je 811. ostala bez poglavara, cara Nikifora, neskrivenog zaštitnika Srba. Vizantija je naravno bila zahvalna Srbima što su joj zdušno pomagali u ratovima sa Bugarima. No, knez Vlastimir nije pokleknuo pred bugarskom osvajačkom ekspanzijom, već je posle trogodišnjeg ratovanja, predvodeći svoje hrabre i izdržljive podanike, proterao nezgodne susede sa srpskih teritorija, održavši pri tome lekciju njihovom kanu Presijamu o ratovanju. Potom je proširio svoju vlast nad Travunijom uz saglasnost njenog župana Krajine, za koga je udao svoju ćerku. Ovim diplomatskim potezom dobio je i politički i prostorno.

MASOVNO POKRŠTAVANjE SRBA U VREME vladavine kneževa Vlastimira i Mutimira, kao i za čitavog svog postojanja, Srbija nije umela da pobode kočeve na željeno mesto i postavi jasne ciljeve svojih stremljenja. Nažalost, ta zla kob pratiće je i za čitavo njeno postojanje. Pogotovu što se Mutimirovo stolovanje poklapalo sa naklonošću Vizantije prema Srbima. U tome je naročito prednjačio car Vasilije I, kome je prevashodni cilj bio masovnije pokrštavanje Srba i davanje hrišćanskih imena srpskim vladarima (Mutimirov sin Stefan, bratanac Petar, unuci Pavle i Zaharije).

PREMA potvrđenim predanjima, Srbi su za vreme kneza Vlastimira posle uspešnog ratovanja sa Bugarima pune tri godine uspešno branili svoju državnu samobitnost i mukotrpno osvojenu slobodu. Kao što je umeo da vešto barata sabljom, tako se knez Vlastimir snalazio i na političkoj sceni. Zahvaljujući svom diplomatskom delotvornom šarmu, on je uspevao da sačuva autohtonost svome narodu i posle poraza na bojnom polju. Uz sve te pozitivne državničke osobine, odlikovala ga je velika pismenost koju je širio i među svojim podanicima.

NjEGOVE državničke tenzije prelazile su granice Vizantijskog carstva, verovatno i zato što su se tada na političkoj mapi Evrope uspostavljala nova i rušila stara carstva. Primer prekrajanja evropskog kontinenta dali su unuci Karla Velikog, koji su sklopili u Verdenu ugovor o podeli teritorije (843), po kome je Lotar dobio Italiju, Karlo Ćelavi oblast iz koje će docnije nastati Francuska, a Ludvig Nemački deo na kome će kasnije nići Nemačka.

Nešto pre ove preraspodele vlasti i međa na tlu zapadne Evrope, kralj Egbert (802-839) ujedinio je male države Eseks, Saseks i Kent i stvorio moćnu Englesku, potonju imperijalnu silu. Ako se zna da su Srbi pod vođstvom pominjane anonimne braće stvarali svoju, uslovno rečeno državu, još u vreme cara Iraklija (610-641), na mestu je onda pitanje ko je u današnjoj Evropi u državotvornom smislu stariji - Srbija ili sada vladajuće zemlje Zapada na čelu sa Nemačkom, Engleskom, Francuskom i Italijom.

NEPRAVEDNO zaboravljeni knez Vlastimir, čija su dela gurnuta u zapećak, prema proverenim istorijskim izvorima, umro je prirodnom smrću, a kneževski presto i vlast na vreme je preneo na najstarijeg sina, odvažnog i stasitog Mutimira (850-862).

Čuvši za Vlastimirovu smrt, bugarski knez Boris je naprečac ponovo udario na Srbiju. Ovog puta, međutim, sreća je osvetoljubivom Presijamovom sinu okrenula leđa. Već na začetku ljute bitke njegov sin Vladimir, predvodnik očeve vojske, pao je u srpsko ropstvo zajedno sa dvanaest odabranih vlastelina, takoreći sa celim svojim štabom. Nezasit bugarski imperator i osvajač, zabrinut za život miljenika, sa neprikladnom carskom poniznošću izmolio je od Mutimira mir, sa ponižavajućom klauzulom da za vreme njegove vladavine noga bugarskog vojnika ne kroči na srpsku stranu.

NEOBIČNO srpsko-bugarsko primirje pretvorilo se u međudržavno susedsko slavlje, tako što je Mutimir poklonio svom dotadašnjem ljutom neprijatelju po dva roba, sokola i lovačka psa i dvadesetak sarački štavljenih koža. Zauzvrat, Mutimirova ergela postala je bogatija za dvadesetak brzih, rasnih konja, a dvorska riznica za nekoliko vreća zlata, srebra i dragog kamenja, plemenitog metala i nekoliko srebrnih sablji. Na kraju je miroljubivi i popustljivi Mutimir na svoj način začinio to nesvakidašnje pomirenje, zaduživši svoje sinove Pribislava i Brana da oslobođenom bugarskom princu i njegovim vlastelinima obezbede miran prolaz kroz srpske zemlje. Kada je odabrana svita stigla do granične linije koja se tada nalazila kod Rasa, došlo je do zagrljaja prinčeva.