IZ sadašnje pozicije izgleda da je našim praocima po svemu sudeći Moravsko-vardarska udolina bila najpogodnije tlo za stvaranje i razvitak zdrave temeljne države. Na njihovu žalost, ostvarenje te želje morali su da prepuste budućem naraštaju zato što su tu oblast čvrsto držale vizantijske vojne snage koncentrisane prvenstveno u velikim varošima, kao što su Tesaloniki, Stobi, Justinijana i Naisus... Ova u to vreme nerealna želja primorala je Srbe da privremeno odustanu od stvaranja svoje prve države i nastave život u plemenskim zajednicama. Taj pravični san ostvario im se tek pojavom Stefana (Stevana) Nemanje (1168-1196), zvaničnog osnivača po međunarodnim aršinima prve srpske države srednjeg veka, i kako lepo kaže njegov sin Stefan Prvovenčani - "sakupljača izgubljenih delova svoga otečestva".

Ondašnje prilike i protok vremena učinili su da ta prva srpska država nikne u Raškoj oblasti, iznad velikih udolina i izduženih puteva, sa prestonicom Ras (Rascia), udaljenom nekoliko kilometara od sadašnjeg Novog Pazara. Time je, blago rečeno, donekle ostvarena težnja naših praotaca.

ISTORIČARI posebno naglašavaju da je srpska Raška postala jezgro dinarskih Srba, koji su svoju vitalnost i odvažnost pokazali tokom potonjeg razvitka svoga roda.

Skoro u isto vreme, i drugo krilo Srblja pridošlog na Balkansko poluostrvo osnovalo je nešto manju primorsku državu Žepu, oko reka Zete, Morače i Donjeg Drima, sa Skadrom kao prestonicom.

Ali, ubrzo se ispostavilo da obe srpske državice nisu imale izvore hrane dovoljne da namire svoje stanovništvo i obezbede mu normalan razvitak. Upravo zbog te oskudice one nisu mogle da se ostvare kao snažne države dovoljne same sebi i kadre da se izbore za svoj opstanak i svoju samostalnost sjedinjene u siromaštvu. One su bile prinuđene da prošire svoju vlast na dolinu Morave, oko Niša i na Kosovo i Metohiju, a zatim da izađu iz visokih oblasti i prisajedine dolinu Vardara, Skoplje, Tetovo i potom zavladaju Albanijom, pa čak i starom Tesalijom i zapadnim delom Trakije.

Srbi su, kao što se pretpostavlja, pre nastanka država Raške i Zete imali prilično uređene oblike življenja, uglavnom prenete iz stare postojbine, dograđivane i menjane prema novim okolnostima.

Ali, u početku nisu imali trajne državne tvorevine, već samo istoriju plemena, lokalne pokrete i lične pokušaje. Ali, tako nije bilo do kraja.

NA ČELU tih starih etničkih zajednica stajale su odabrane starešine čija imena, na našu žalost, nisu zabeležena ni zapamćena. No, istorijska pozadina Srba u tom pogledu nije baš tako mutna. Ko je hteo, mogao je lako da sazna da su u prvoj polovini VII veka dva brata nasledila od oca vlast nad Srbima, budućim "Balkancima", ujedinjenim u plemenske zajednice i da su se tako ujedinjeni, predvođeni braćom "naslednicima", naselili uz dozvolu vizantijskog cara Iraklija (610-641) jugozapadno od Soluna. Mlađi brat, "predvodnik", ubrzo se odvojio i sa svojom polovinom ljudstva krenuo natrag. Tek što je prešao Dunav, predomisli se i zatraži od cara Iraklija, koji se kao i Justinijan nazivao romejskim carem, da mu kao i njegovom bratu dodeli zemlju da se naseli sa svojim sledbenicima.

Negde je zapisano da je tog odmetnutog, samoproklamovanog srpskog vladara car Iraklije opet primio i poklonio mu jugozapadno od Soluna, Solunsku temu (Serbulju), da se u njoj smesti, uz uslov da se zajedno sa bratom bori protiv neprijatelja carstva. To neobično darovanje ipak je ostalo nerazjašnjeno, jer su Srbi na jeziku Romeja robovi, pa se stoga i ropska obuća zvala "serbula".

PREMA legendi koju je zapisao Konstantin VII Porfirogenit, ta neimenovana braća i njihovi podanici posle izvesnog vremena i pored svega odluče da se vrate u svoje zemlje. "I Car ih otpusti." No, kako kažu knjige starostavne, čim su prešli reku Dunav (Danubius), pokaju se i preko stratega koji je tada upravljao Beogradom (Singidunumom) jave se caru Irakliju i zamole da im dodeli Arugu zemlju za ponovno nastanjivanje.

U rado čitanoj i priznatoj knjizi "Praistorija Srba", autora Aleksandra Petrovića, u izdanju "Pešić i sinovi" o tome otprilike piše: "Pošto oblast ondašnje Srbije i Paganije (Neretvanska kneževina, od reke Cetine do Neretve), Zahumlja (od Neretve do Dubrovnika), Travunije i Konovljana behu pod vlašću cara Romeja, a te iste zemlje od Avara opustošene, to car u ovim zemljama naseli iste Srbe da budu potčinjeni caru Romeja." (Naravno, i da ratuju za Carigrad).

DALjE, u "Praistoriji Srba" piše: "Car ih pokrsti dovođenjem sveštenika iz Rima i nauči ih da pravilno izvršavaju dela pobožnosti i izloži im hrišćansko verovanje. Onaj upravnik Srbin, koji je prvi pobegao caru Irakliju i samo jednom pokušao da se vrati nazad, dobi sina naslednika, a potom unuke i tako redom. Posle izvesnog broja godina od njega se rodi Višeslav."

I zbilja vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit u svome već pomenutom delu "O upravljanju carstvom" beleži kako je još u njegovo vreme vladao potomak onog "kneza" koji je doveo Srbe na Balkansko poluostrvo tada pod carem Iraklijem. Bio je to dakle Višeslav 780. godine. Prvi je srpski vladar koga istorija pominje imenom "otac Srba".

OD VIŠESLAVA se kao naslednik rodi Radoslav. Od Radoslava nasta Prosigoj, od Prosigoja Vlastimir, od Vlastimira Mutimir, Strojimir i Gojnik i jedna ćerka udata za kneza Travunije po imenu Krajina. Od Mutimira Stefan, Bran i Pribislav. Od Gojnika Petar, od Strojimira Klonimir. Od Brana Pavle. Od Pribislava Zaharije, od Klonimira Časlav.

Posle Časlava, kome su po naredbi zle udovice mađarskog kralja Kiša, njene sluge živom vezali ruke i noge i takvog bacili u Savu, o čemu će još biti reči, nastaje prekid nasledstva korenima vezanim za potomke Višeslava, Radoslava i Vlastimira i početak doba bez zvučnih vladarskih imena. Negde oko 1015. godine pojavio se knez Vladimir, koji će ostaviti dubok trag u istoriji svih ondašnjih pravoslavnih Srba.

Za njim je izbio na površinu knez Vojislav, za Vojislavom njegov sin Mihajlo, pa za Mihajlom sin Bodin, iza koga sledi moćna dinastija Nemanjića. Ovo štivo je samo mali pokušaj da se otrgnu od zaborava stari srpski vladari, utemeljivači sadašnje Srbije i sveg Srpstva. Naravno, cilj nam je i da ih koliko-toliko imenom i delom vratimo na svetlost dana.


ASIMILACIJA ILIRA I KELTA

CELOVITO posmatrano, prva srpska država je zahvatala prostorno razvođe između Dunava, Jadranskog i Egejskog mora. Upravo takva, ona je i činila nezaobilaznu raskrsnicu puteva sagrađenih još u staro rimsko doba koji vode ka slivu Morave i Vardara, ka Egejskom i Jadranskom moru. Glavninu njene populacije sačinjavali su Srbi poreklom sa Transkarpata, kojima je pošlo za rukom da asimiluju pre svega romanizovane Ilire, a dobrim delom i Kelte.