KADA se pojavio Memorandum SANU, jedan od najkontroverznijih dokumenata posttitovske Jugoslavije, Ivan Stambolić i Dragiša Pavlović svom žestinom udarili su po Akademiji i njenim članovima. Stambolić ga je nazvao "in memorijamom Jugoslavije", a Pavlović "platformom srpskih nacionalista". Milošević je za razliku od njih, uglavnom ćutao. Ova razlika, očigledna i široj javnosti, svoj puni oblik dobiće godinu dana kasnije - na čuvenoj Osmoj sednici.

Dokument koji je pod velom misterije iznet iz zdanja u Knez Mihailovoj 35 od prvog dana proglašen je "planom razbijanja Jugoslavije", "programom 'velike Srbije'", platformom "velikosrpskog nacionalizma"... Pojava teksta na kome su radili akademici izazvala je pravi zemljotres u već dobro napukloj državi i njenoj ideologiji.

Memoradum SANU na svetlo dana izašao je preko dva teksta objavljena 24. i 25. septembra 1986. godine na stranicama "Večernjih novosti". Prvi članak koji je doneo izvode iz još uvek nezavršenog teksta akademika nosio je naslov "Ponuda beznađa", dok je njegov nastavak objavljen sutradan bio naslovljen sa "I AVNOJ je lažiran". Oba teksta, intonirana veoma lično, komentatorski, potpisao je tadašnji novinar i urednik "Novosti" Aleksandar Đukanović. Ova dva članka izazvala su buru u jugoslovenskoj javnosti i polemiku na stranicama našeg lista, koja je utihnula tek krajem 1987. godine.

"Dva su barjaka pod kojim njegovi autori pozivaju na otvaranje očiju. Jedan je nacionalizam, a drugi država. A sve to zajedno zvuči na mnogim stranicama kao novi poziv na bratoubilaštvo i novo prolivanje krvi", pisao je Đukanović dajući šire izvode iz nedovršenog rada akademika.

Ovaj materijal sadrži 73 stranice, od čega je, kako SANU tvrdi i danas, svega 30 prošlo proceduru zvanične redakture. Njegov tekst podeljen je na dva dela, od čega je prvi posvećen krizi jugoslovenske privrede i društva, dok je drugi naslovljen sa "Položaj Srbije i srpskog naroda". Devet tačaka ovog za mnoge apokrifnog dokumenta sadrži mnoštvo kritika tadašnjeg stanja, veliki broj argumenata i dokaza za jednu od temeljnih tvrdnji njegovih pisaca - Jugoslavija vapi za preuređenjem. U suprotnom, neće je biti. Srpski narod, kako su naveli akademici, trebalo bi da bude spreman i za taj ishod.

To je bilo dovoljno da se ovaj dokument izvede pred streljačke vodove od Vardara do Triglava. "Srpski nacionalizam", "šovinizam", "oportunizam", "povampirenje četništva", "raspirivanje mržnje", "politikantstvo" i "nenaučan pristup" i slične etikete sipane su bez zadrške i dubljeg promišljanja.

O tome je možda najbolje svedočanstvo ostavio upravo prvi čovek Predsedništva Srbije Ivan Stambolić, istupajući na Beogradskom univerzitetu 30. oktobra 1986. godine.

"Prvi put, istina na mala vrata ponuđena je celovita optužnica ne samo rukovodstva i politike Saveza komunista nego i čitavog društvenog sistema. Stara je to šovinistička briga za sudbinu srpstva sa već poznatom formulom da su Srbi pobednici u ratovima, a gubitnici u miru. Memorandum se osvedočio da nekolicini akademika društvene neprilike posluže kao dobre prilike da pored već toliko otvorenih frontova otvore i svoj front nacionalističke borbe za vlast", rekao je Stambolić u Rektoratu BU.

Činjenica jeste da se Milošević, koji je krajem 1986. godine bio predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, za razliku od dvojca Stambolić - Pavlović, prema SANU, akademicima i Memorandumu držao uzdržano. Nije oštro kritikovao, niti podržavao. U sveopštoj hajci, koju je tokom najvećeg političkog skandala u posttitovskoj Jugoslaviji, režim sproveo na SANU, njega nije bilo, ili je bio na samoj periferiji događaja.

O Memorandumu SANU Milošević je samo jednom javno govorio, februara 1987. na sednici beogradskog Gradskog komiteta. Publicista Slavoljub Đukić, ne bez razloga, zapaža da u opštoj harangi koja je dizana na akademike, njegov je istup bio gotovo neprimetan.

"Mi smo o tome šta se događa u Akademiji zauzeli jasne stavove. I komunisti u Akademiji dobili su zadatak od Predsedništva CK da se moraju izboriti za promenu. Mnogi ništa po tom pitanju nisu učinili. To je pre svega pitanje odgovornosti prema sopstvenoj komunističkoj svesti koja im nije bila ni toliko probuđena da se usprave i kažu da se ne može napadati Tito i razbijati Jugoslavija. Mi bijemo bitku na frontu programa izlaska iz krize, ali istovremeno bijemo bitku sa antikomunizmom i nacionalizmom, bez obzira da li je reč o SANU, Udruženju književnika, 'Dugi' ili nekoj drugoj sredini iz koje se puca na revoluciju, njene tekovine, na razvoj socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji", rekao je Milošević u jedinoj javnoj kritici Memoranduma.

Dragiša Pavlović je napisao da je Slobodan "čovek koji nijednom nije izgovorio reč 'memorandum'". Zapamćeno je da je s jeseni 1986. godine osiono pitao "šta hoće ti akademici", ali u veće elaboracije njihovih argumenata nije zalazio. U njegovoj knjizi "Godine raspleta", u kojoj su sabrani govori, referati i intervjui od 1984. do sredine 1989. godine, primetno je ignorisanje dokumenta SANU, kao i celog državno-političko-medijskog spektakla koji je povodom njega gotovo godinu dana tresao krhku Jugoslaviju.

Milošević je vešto igrao dvostruku igru, i punu godinu je skrivajući se iza različitih partijskih foruma izbegavao da komentariše postupak Srpske akademije. U njegovim manevrima pojedini tumači prepoznavali su političku ambiciju, kojoj nije odgovarao otvoreni rat sa najuglednijom srpskom naučnom ustanovom. Time je Milošević stekao blagonaklonost SANU ali i njihovu podršku u antibirokratskoj revoluciji i njegovom pohodu na vlast.

Ono što nije govorio javno, Milošević je pričao tajno. Daleko od medija i od očiju javnosti, međutim, imao je sasvim drugu priču. Ona je potpuno bila na liniji Partije i njegovih drugova koji su bili prokaženi kao vođe harange na SANU i akademike.

Pred političkim aktivom Instituta za bezbednost, mesec i po dana posle antologijskog govora u Kosovu Polju on je rekao:

"Razvoj nacionalizma najveći je otrov koji i unutrašnji i spoljni nastoji da unese u našu zemlju. Šta je drugo nego crni nacionalizam pojava Memoranduma SANU u kome se predlaže razbijanje Jugoslavije. To znači likvidiranje postojećeg uređenja naše zemlje, razbijanje posle koga nema opstanka nijednom narodu ni narodnosti naše zemlje. Moramo da znamo da bilo kakvo koketiranje sa nacionalizmom ne doprinosi nego naprotiv koči i onemogućava uspešan društveni razvoj za koji se bori Savez komunista."


MISTERIJA I DALjE TRAJE

ZVANIČNA verzija glasi da je Memorandum SANU - ukraden. U središtu kontroverzi o "provali" u SANU tih dana 1986. godine našao se novinar Aleksandar Đukanović. Na njega je pala sumnja da je lično ukrao ovaj dokument, i to iz stana nikog drugog do svoga tasta, poznatog ustavopisca i profesora Pravnog fakulteta akademika Jovana Đorđevića.

Đukanović je u svojoj ispovesti za "Novosti" krajem prošle godine prvi put javno negirao da je dokument uzeo sa tastovog stola. On ga je, kako tvrdi, dobio od samih akademika, a pročitavši ga rešio je da ga napadne u novinama.