DA je Milošević sam planirao povoljniji povod i trenutak za prevrat ne bi mogao smisliti ništa bolje od paraćinskog incidenta. Sad je imao gotovo sve srpske nacionaliste na usluzi.

Ove reči Ivana Stambolića opisuju jedan od ključnih momenata Osme sednice i definitivnog razlaza na političkoj sceni Srbije toga vremena. Masakrom u kasarni "Branko Krsmanović" u Paraćinu, gde je vojnik Albanac Aziz Keljmendi na spavanju ubio četvoricu mladića, a šestoricu ranio, kosovski čir u Jugoslaviji definitivno je pukao. To je bio signal za Miloševićevu političko-medijsku mašineriju da stupi u akciju. Na talasu uzavrele situacije u pokrajini, dodatno podgrejane masovnim ubistvom vojnika i dugo taloženim gnevom Srba došlo je i do pada kompletne garniture srpskog rukovodstva.

NA KOSOVU je ključalo već godinama ali incident ovih razmera niko nije očekivao. Vest je pukla kao grom. Niko nije mogao ni da zamisli da će dvadesetogodišnji Keljmendi, rodom iz okoline Lipljana, student Pravnog fakulteta u Prištini, svega nekoliko nedelja pred "skidanje" da se dočepa automatske puške i da krene da puca po spavaonicama punim vojnika. U svom noćnom piru, 3. septembra 1987, Keljmendi je ubio regrute - Srbina Srđana Simića, muslimane Hazima Džananovića i Safeta Dudakovića i Hrvata Gorana Begića. Posle počinjenog masakra pobegao je na Karađorđevo brdo, gde je, kako je tada saopšteno, izvršio samoubistvo.

Zločin u kasarni istinski je zgrozio Jugoslaviju. Kult JNA, bez obzira na sve nedaće klimave federacije i dalje je bio jak, pa je ubistvo vojnika različitih nacionalnosti, izuzetno emotivno primljeno širom zemlje. U Srbiji je proključao i bes običnog naroda. Keljmendijevo streljanje usnulih vojnika doživljeno je kao ubistvo dece, porodice. To, međutim, nije bilo dovoljno.

TRAGIČNI događaj je bio idealna prilika da se razgori ionako snažno antialbansko raspoloženje. Incident iza koga je stajao jedan neuravnoteženi mladić u vreloj atmosferi pripisan je snagama koje rade na rušenju države. "Keljmendi pucao u Jugoslaviju" osvanuo je naslov u "Politici" od 4. septembra, plasiran preko saopštenja koje je prenela agencija Tanjug. Na sličan način događaj su komentarisali svi ostali beogradski mediji. Tumačilo se kako je "Keljmendi samo povukao obarač", da je "ciljao u jedan od najznačajnijih stubova jugoslovenske stabilnosti - JNA" kao i da su njegovi motivi za koban čin ipak politički.

"Masakr u Paraćinu je ukazao još jednom, na tragičan način, da je kontrarevolucija na Kosovu jugoslovenski problem. Tragedija u Paraćinu je tragedija cele Jugoslavije, ali i veliko upozorenje svima koji su odgovorni pred narodom i istorijom za bezbednost svakog građanina ove zemlje, za njenu stabilnost, za njenu budućnost", komentarisala je "Politika".

TEMPERATURA u srpskom društvu naglo je skočila, a glave su se usijale. Na sahrani vojnika Srđana Simića 5. septembra na beogradskom Novom groblju okupilo se, kako su prenele novine, desetak hiljada ljudi. Pretilo je da se pogreb pretvori u miting. Dok je posmrtna povorka prolazila, uzvikivalo se "Obesite Fadilja!" i "Vlasi Azeme, marš iz Jugoslavije", ali i "Bolje grob nego rob" i "Kosovo je Srbija". Posle sahrane nekoliko hiljada ljudi spontano je zapevalo "Hej Sloveni", a na račun albanskih vođa pljuštale su psovke i kletve. Nedeljnik NIN je preneo i da je otac ubijenog vojnika Petar Simić, iako u teškoj žalosti, morao da se oglasi. Uzeo je mikrofon i okupljenima poručio da prekinu da uzvikuju nacionalističke parole nad grobom njegovog sina.

Mnogi su nakon ukopa mladog regruta potražili i grobove Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića, čiji je antialbanski imidž doživljavao posthumnu renesansu u srpskom narodu.

SRBI su, pod teretom potisnute prošlosti, turobne svakodnevice i straha od budućnosti i nesvesno skliznuli u vrtlog nacionalizma.

Više poslastičarnica, pekara i kioska širom Srbije, čiji su vlasnici bili Albanci tih dana je demolirano. Talas antialbanskog rušilaštva pretio je da udavi ono malo međunacionalne tolerancije što je opstajalo od 1981. godine.

Nisu, međutim, svi mislili isto. Jovan Ćirilov piše u svojoj redovnoj kolumni u NIN-u:

"Naši junaci s imenom i prezimenom nekada su jurišali na tvrđave, a danas bez imena i prezimena napadaju poslastičarnice."

Okolnosti zločina u paraćinskoj kasarni počele su da se magle u istragama, zaključcima i tumačenjima. Savezni sekretarijat za narodnu odbranu (SSNO) saopštio je zvanične rezultate istrage:

"Analiziran je postupak unutrašnje i straže u kasarni. Reagovanje straže moglo je biti i drugačije ali se ni u kojoj varijanti nije moglo izbeći krvoproliće, s obzirom na ispoljenu rešenost ubice. Ubica je svoje postupke očito ranije planirao, razradio i u vrlo kratkom vremenu izvršio", navedeno je u izveštaju objavljenom za JNA neobično brzo - već 4. septembra.

ARMIJA je skinula sa sebe svaku odgovornost za masakr. Politička uprava SSNO četiri dana kasnije bila je još decidnija - JNA, njene komande i oficirski kor nisu odgovorni za ono što se dogodilo u Paraćinu. Kriva je bila "nacionalistička zaslepljenost Keljmendija i indoktrinacija albanske omladine".

Mediji su objavljivali fragmente iz života ubice sastavljajući njegov psihološki profil. Pročulo se tako da je bio povučen i iskompleksiran sitnim rastom i malom visinom, nedruželjubiv i ponekad agresivan. Isplivalo je da je Keljmendi iako član Partije, ispod kreveta u rodnom selu kod Lipljana držao pesme i beleške koje se podudaraju sa separatističkim parolama, kao i da je 1984. bio uhvaćen pri pokušaju da prebegne u Albaniju i kažnjen sa 15 dana zatvora. Na papiru strogim lokalnim partijskim komesarima to očigledno nije bila prepreka da ga svega godinu dana kasnije prime u članstvo SKJ.

DVE nedelje od zločina general Veljko Kadijević, zamenik saveznog sekretara za narodnu odbranu referisao je Saveznom veću skupštine SFRJ i ukazao na pojedine nove okolnosti prikupljene na terenu. Naveo je niz provokacija u garnizonima na Kosovu u danima posle zločina, kao i na okupljanje više od 200 ljudi ispred komande garnizona u Prištini posle jedne fudbalske utakmice.

Paraćinski masakr trajno je promenio javno mnjenje Srbije koje prvi put počinje da otvoreno piše o situaciji na Kosovu i Metohiji. Beogradska štampa više nije ignorisala apele Srba iz pokrajine. Štaviše, na novinskim stupcima ređale su se potresna svedočanstva o njihovom položaju, problemima, albanskom teroru... U svemu tome nije nedostajalo preterivanja niti generalizacija svake vrste.


ARMIJA GUBI REPUTACIJU

ZLOČIN u kasarni u Paraćinu otkrio je i niz aljkavosti organa JNA, koja je sa državom delila sve snažnije spiranje reputacije odlučne i organizovane ustanove. Isplivalo je tako da u Keljmendijevom vojničkom kartonu nije bilo ni slova o ranijim postupcima koji bi ukazivali da je reč o problematičnoj ličnosti. Pokazalo se i da je oružje u kasarnama loše obezbeđeno, kao i da su straže ispred objekata nedovoljno budne i sposobne za reakciju. Prvi put je javno postavljeno i pitanje rešavanja integracije albanskih vojnika u JNA, koji su važili za izolovanu grupu koja se u kasarnama gotovo nikada nije mešala sa vojnicima ostalih nacionalnosti.


SUTRA: LUTANjA I ZAOKRETI DRAGIŠE PAVLOVIĆA