PREDLAŽEM da se Centralni komitet izjasni o predlogu Predsedništva. On glasi: druga Dragišu Pavlovića treba razrešiti dužnosti člana Predsedništva. Ko je za neka digne ruku. Protiv - osam. Uzdržanih je 18. Konstatujem da je Centralni komitet sa osam glasova "protiv" razrešio druga Pavlovića.

Hladnokrvno i birokratski suvo, bez viška reči, mimike ili emocije, sabirajući glasove, pred uključenim kamerama TV Beograd pre tačno 30 godina Slobodan Milošević zaključio je jedno od najpoznatijih zasedanja Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije - antologijsku Osmu sednicu.

Skup održan 23. i 24. septembra 1987. godine danas se smatra događajem koji je najavio poslednji čin istorije Jugoslavije. "Osma" je bila prelomni momenat u uzdizanju Slobodana Miloševića u srpskog nacionalnog lidera, ali i početak novog i najtežeg perioda jugoslovenske države i srpskog društva.

NA TUROBNU i mučnu sednicu CK SKS održanu u zdanju Skupštine u tadašnjoj Ulici maršala Tita (danas Kralja Milana) danas se gleda na mnogo načina. Najčešće se ocenjuje kao otvaranje puta Miloševićevoj neograničenoj vlasti, početak raspada, ali i kao kraj borbe za Titovo nasleđe u Srbiji. Puštena je odjavna špica poluvekovnog sna o zajedništvu južnoslovenskih naroda početak još jedne tragične srpske golgote.

Sednica vrha srpskih komunista održana ravno pre tri decenije uvertira je u tragediju većine njenih glavnih protagonista. Slobodan Milošević umro je u Haškom tribunalu 2006. godine, tokom suđenja za ratne zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Ivan Stambolić je šest godina ranije otet i mučki umoren na Fruškoj gori. Dragišu Pavlovića, proskribovanog, poraženog i razočaranog izdalo je srce 1996. godine.

Osma sednica je presudno uticala na živote trojice njenih najvažnijih aktera, trajno obeleživši njihove karijere, uspone i padove. Ovu sednicu to je zaogrnulo mitskim plaštom istorije i sudbine koji ni do danas nije skinut.

"Sve je počelo na Osmoj sednici", nebrojeno puta se čulo u domaćoj javnosti tokom proteklih 30 godina. Ovaj, uz Brionski plenum i pad Aleksandra Rankovića, verovatno najpoznatiji partijski sastanak ikada održan u Jugoslaviji pominje se kao središnja tačka kosovskog pitanja, Miloševićeve autokratske vlasti, početak surovog uklanjanja političkih protivnika, legitimizacija nacionalizma i nasilja. Usput, ti dušebrižnici istovremeno zaboravljaju priču s početka sedamdesetih godina prošlog veka i Titovog obračuna sa srpskim liberalima.

ISTORIČARI se protive posmatranju prošlih događaja sa sadašnjih stanovišta. Iz ugla nauke Osma sednica nije, iako se to često dovodi u vezu, početak niti razlog raspada Jugoslavije, niza srpskih tragedija, poprište poraza naprednih, a pobede retrogradnih snaga u društvu. Sudbina Jugoslavije, potonje Srbije, Kosova, miloševićevskog aparata rezultat je mnoštva unutrašnjih i spoljnih faktora, među kojima je partijski obračun, ma koliko značajan bio, tek jedna od mnogih okolnosti. Epitet istorijskog skupa "Osma" je dobila tek naknadno, retrospektivno, protokom vremena i nizanjem tragičnih događaja.

Srbija do danas nije uspela da pronađe izlaz iz kosovskog lavirinta. Unutrašnji dijalog o budućnosti Pokrajine, kojem smo ovih dana svedoci, bez obzira na drastično promenjene okolnosti, ponovo ukazuje na složenost ovog pitanja i Osmu sednicu nanovo stavlja pred sud vremena.

Činjenica je da je Kosovo bilo ključno pitanje tadašnje Jugoslavije koje je generisalo mnoge probleme i procese u zemlji. Ovo, nažalost, tri decenije kasnije može da se primeni i na današnju Srbiju. Fantazisti bi zato rekli da duh Osme sednice još uvek lebdi nad domaćom političkom elitom koja se i danas rve sa nasleđem njenih učesnika.

RUŠENjE Ivana Stambolića napravilo je dugoiščekivani diskontinuitet sa dotadašnjom politikom srpskog rukovodstva. On se, međutim, pretvorio u tragičnu seriju poraza. Miloševićev stil vladanja oličen u autoritetu jednog čoveka (i njegove žene), populizmu i medijsko-

-policijskom aparatu umesto rešavanja problema, samo je doneo nove i još veće krize.

-Nisam pribegavao olakim obećanjima i time sam ogorčio mnoge svoje saradnike i prijatelje - govorio je Stambolić u godinama posle Osme sednice. - Do poslednjeg trenutka želeo sam da sačuvam jedinstvo rukovodstva. Bio sam svestan da sa pocepanim vođstvom i Partijom nećemo moći ništa valjano da napravimo ni sa novim Ustavom niti sa odnosima na Kosovu. Ni u ekonomiji ni u Jugoslaviji. Pokazalo se da sam od dve nesreće ugrabio - obe. Kosovo je za nas konačno izgubljeno i to na najgori i najskuplji način, a sav moj i rad mojih saradnika okončan je tako da bih ga se najradije odrekao. Osma sednica bila je juriš na vlast po oprobanom sistemu klevetničkih optužbi i osuda na jednoj strani, a na drugoj olakih obećanja.

MILOŠEVIĆ se tokom svoje vladavine devedesetih godina nije osvrtao na obračun sa Stambolićevom strujom u Centralnom komitetu. Umesto njega, to su činili njegovi saradnici. Oni su ukazivali, a i danas to čine, da je Srbija osamdesetih godina vapila za promenama, da je Kosovo bilo pred eksplozijom, kao i da je dotadašnja politika bila uveliko prevaziđena. Prepoznavali su i Stambolićevu nameru da sputa Miloševićev uticaj, koji je počeo da raste posle čuvene posete Kosovu Polju aprila 1987.

"Državne napetosti koje je razrešila Osma sednica bile su dostigle takav nivo da je njihovo razrešenje bilo neminovno, ovim zasedanjem ili na drugi način", beleži u svojoj knjizi "Kako su Srbi izgubili vek" jedan od najvernijih Miloševićevih saradnika Borisav Jović. "Da takvih napetosti nije bilo, Osma sednica se sigurno ne bi mogla dogoditi, ili ako bi se dogodila ne bi mogla da ostavi traga u istorijskom i političkom pamćenju, kao što je sada slučaj."

Osma sednica je priča o prohujalom vremenu, u kome je svoje poslednje časove živela zemlja koja je generacijama bila ostvarenje snova. To je i storija o njenom tužnom kraju, ljudima nesvesnih tereta istorije i epohe koju žive. "Osma" je i svedočanstvo o političkim ambicijama, koje ne poznaju granice. Ona je, uostalom, dokaz makijavelizma, ali i recidiv stare komunističke dogme iz doba revolucije zvane "ko nije s nama, taj je protiv nas".



PREVAZILAŽENjE PARTIJSKOG OKVIRA

OSMA sednica u svojoj suštini bila je unutarpartijska borba sukobljenih frakcija u okviru jedne, od mnoštva lokalnih komunističkih saveza u SFRJ. Njen odjek, međutim, govori da je prevazišla uskopartijski okvir. Zbog događaja koji će uslediti, poput Memoranduma SANU, biće proglašena tmurnim vesnikom neslavne budućnosti, koja će Srbiju ubrzo uvesti u vrtlog ratova, međunarodnih sankcija, egzodusa i lančanih kriza koje se osećaju do danas.