NATEZANjA oko odlaska jugoslovenske delegacije u Moskvu možda je nevažna epizoda, ali činjenica da su potrošene dve sednice Predsedništva zbog ovog pitanja, u trenucima kada su se i partija i država nalazile pred raspadom, jasno govori koliko su inat i prkos bili važniji od svega. Pošto na prvoj sednici odluka nije doneta, Šuvar se, polazeći sa sednice i ubeđen da će na narednoj sednici izaći kao pobednik, šepurio: "Sve pokušavaju, ali ništa mi ne mogu!"

Na narednoj sednici ipak nije prošao. Sada je Milošević promenio taktiku i, umesto formalnih razloga, krenuo na suštinu, i to sasvim otvoreno. Rekao je da je poseta Sovjetskom Savezu sasvim nepripremljena, da se ne vide stvarni razlozi za nju u tako kratkom roku i da je to "poseta radi posete". Zbog toga Milošević traži da se poseta, koja je trebalo da počne za tri dana, odloži za mesec dana. To je naljutilo Vasila Tupurkovskog, koji je pokušao da iznese "sto i jedan razlog" u prilog posete, a Milan Kučan je samo kratko dobacio: "Niko me neće ubediti da ovo suprotstavljanje poseti nije zbog Stipe Šuvara!"

DO KAKVE polarizacije je došlo na Predsedništvu zbog ove posete pokazuje i glasanje nakon maratonske rasprave - devet prema devet, uz jedan uzdržan glas. Iz ove pat pozicije izašlo se tako što je Tupurkovski, kada je video ishod glasanja, rezignirano izjavio da povlači svoj glas u korist posete i prihvata da se ona odloži. Tako je Šuvar izgubio, mada se tog časa činilo da je najviše izgubila Jugoslavija jer je propuštena prilika da se razgovara sa liderom Sovjetskog Saveza, a ni Pančevski nije imao sreće da se, posle njegovog ustoličenja na mesto predsednika, iz Sovjetskog Saveza obnovi poziv za susret.

Šuvaru je tako ostalo da narednih dana živi u nadi da će mu na novoj funkciji biti bolje i lakše. Ali način na koji je Milošević prokomentarisao njegov izbor u državno predsedništvo jasno je stavljao do znanja da Šuvaru ni na ovoj funkciji neće biti lakše, niti će biti pošteđen kritika i sumnjičenja. Kada se partijsko predsedništvo okupilo na prvoj sednici posle Šuvarovog izbora u državno predsedništvo, jedini koji je Šuvaru pred svima javno čestitao bio je Rahman Morina. Čuvši Morinu kako čestita Šuvaru, Milošević je sa svog mesta za stolom rekao dovoljno glasno da čuju i oni kojima to tobože nije bilo namenjeno: "Ja bih se zabrinuo da je Borislav Jović izabran na antihrvatskoj platformi."

JEDINI koji je tih dana bar malo mogao da odahne, zahvaljujući tome što se težište borbe sa Slovenije, bar privremeno, prebacilo na Hrvatsku, bio je Milan Kučan. Ali njemu život zagorčavaju na domaćem terenu. Tako je "Mladina" tih dana optužila jugoslovensku armiju da postepeno uvodi vojnu diktaturu preko specijalnih jedinica koje "ubijaju ljude na Kosovu", a na naslovnoj stranici je prikazana virtuelna vojna invazija na Ljubljanu. Slovenačko rukovodstvo se prvi put odlučuje na nepopularan potez - zabranjuje taj broj "Mladine", a Milan Kučan će tim povodom u Beogradu grupi prijatelja reći: "Ovog puta su stvarno preterali", pokazujući tako da je kod njega strah od armije i dalje prisutan i da po svaku cenu želi da izbegne direktnu konfrontaciju sa generalima.

Svestan i sam da je Slovenija, bar za trenutak, prepuštena kritikama druge srpske garniture, Kučan ipak ne može da otrpi nijednu kritiku na račun slovenačkog separatizma, pa tako u jednoj prilici u užem krugu ozbiljno kaže: "Mi ćemo radije da prihvatimo separatizam nego unitarizam". A onda to, na sebi svojstven način, propraća šalom: "Samo, ne znamo na koju stranu ćemo se otcepiti."

PAUZE su ponekad produktivnije od samih sednica. Tako se u pauzi na 22. sednici CK SKJ, u salonu za članove Predsedništva u Sava centru, s nogu pije osveženje, ali ozbiljni razgovori ne prestaju, samo je atmosfera opuštenija. Ali Kučan i Bogdan Trifunović oštro polemišu, bez opuštanja. Očigledno ne uspevaju da pronađu nijednu dodirnu tačku, pa Kučan odmahuje rukom i odlazeći glasno dobacuje da svi čuju: "Izdržaću još ovih devet meseci, a onda..." Za devet meseci je predviđeno održavanje 14. vanrednog kongresa. Ako je tada izgledalo da Kučan misli na povlačenje sa partijske funkcije, dalji tok događaja i finale 14. kongresa navode na zaključak da je Kučan već tada mislio na taj neslavni završetak 14. kongresa.

Nešto slično Kučan je tih dana nagovestio i na skupu sindikalnih aktivista Slovenije. Prema pisanju "Dela", jednog od učesnika tog razgovora je zanimalo da li bi SK Slovenije izašao iz SKJ ukoliko bi na kongresu došlo do nadglasavanja slovenačkih ideja i stavova. Kučan je odgovorio potvrdno. Ali do kongresa i konačnog razlaza među jugokomunistima ostalo je, kako reče Kučan, još devet meseci. Odigraće se dotle još mnogo toga, a sredinom aprila 1989. oglasio se i beogradski Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja pismom Predsedništvu Srbije i Predsedništvu Socijalističkog saveza.

ODBROJANI DANI ŠUVARU I GORBAČOVU ČITAVA ujdurma sa propalom posetom Sovjetskom Savezu ne pokazuje samo kakve su se sve zakulisne igre i borbe vodile tih dana u saveznom partijskom vrhu već i koliko su pojedinci bili spremni da žrtvuju zarad svog hira. Jer u to vreme dobiti poziv od Gorbačova na razgovor a ne odazvati se značilo je ispustiti veliku šansu, kakva se retko ukazuje. Kasniji događaji će, međutim, pokazati da su i Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu, i Šuvaru i Gorbačovu, bili već odbrojani dani. Ali ne samo njima.

PISMO je trebalo da predstavlja prvi direktan pokušaj srpske inteligencije da se vlastima ukaže na opasnosti od tadašnje srpske politike i njenog autoritativnog političkog poretka. Istaknuti srpski intelektualci u pismu upozoravaju da je posle ustavnih promena, kojima je Srbija "dovedena u znatno povoljniji položaj", stvorena i mogućnost njenog odlučnijeg demokratizovanja, ali je prisutan jak otpor "postupnoj liberalizaciji i demokratizaciji postojećeg političkog poretka", čime je "ozbiljno narušena slobodarska tradicija srpskog naroda..."

U ovom pismu iznenađuje oprezan ton, i nedostatak oštrine, ali ako se pogledaju imena dvadeset potpisnika, onda je jasno da su se i najeminentniji srpski intelektualci toga vremena slagali kao "rogovi u vreći", što će kasnije godine i potvrditi, pa otuda i ovo pismo govori malo o demokratiji, malo o slobodarskim tradicijama, malo o autoritarnoj Austrougarskoj, malo o turskoj despotiji i nimalo o pravom problemu, o vrhu tadašnje vlasti u Srbiji. Dovoljno je od njih dvadeset imena spomenuti samo neka, pa će se videti da se u dramatičnim godinama koje su kasnije potresale Srbiju ta intelektualna elita svrstavala na razne strane - Dobrica Ćosić, Vesna Pešić, Mihajlo Marković, Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković, Zagorka Golubović, Vojislav Koštunica...

IPAK, i tako mlako upozorenje srpskim vlastima imalo je odjeka u međunarodnoj javnosti, više po principu "daj šta daš", pa je američka agencija Asošijejted pres uspela da dođe do izjave Dobrice Ćosića, koji je tim povodom rekao: "Mi smo podržali Miloševića u njegovim naporima da se Srbija ponovo ujedini, ali sada moramo postaviti pitanje demokratije, koja je od suštinskog značaja za srpski narod". Agencija Frans pres ipak naglašava opreznost autora pisma, saopštavajući da su se "članovi Odbora, suočeni sa moćnim zagovornicima monopolitizma u Srbiji, bar zasada uzdržali od stvaranja pravog jezgra opozicije".