NOVI pregovori Jele Balšić, koji su usledili s Mlečanima, kao i uvek, otegli su se na puna tri meseca. Vlada u Veneciji je uporno insistirala na tome da su njeni zahtevi preveliki. Najzad je tek 27. novembra 1409. došlo do mirovnog ugovora na godinu dana i Jela se preko Dubrovnika vratila u Zetu. No, kad je ta godina istekla, neprijateljstva su nastavljena još godinu i po, sve dok posredovanjem Sandalja Hranića Balša III nije konačno 26. novembra 1412. godine došao do mira po kojem su on i Jela dobili samo Budvu i Ulcinj i hiljadu dukata rente godišnje za sve ostalo.

Do posredovanja humskog vojvode Sandalja Hranića u prilog Balši III u njegovom sukobu s Mletačkom republikom došlo je zbog toga što se Jela krajem 1411. godine udala za njega. I to je bio politički brak zbog Sandaljevih interesa u Zeti i Primorju, ali se ispostavilo da mu je ta veza donela i drugih prednosti, jer se videlo da je Jelino prisustvo u njegovom životu delovalo oplemenjujuće na njegovo kasnije ponašanje. Posle majčine udaje, Balša III je ostao u Zeti sam i nastavio borbu za očuvanje svoje očevine.

POŠTO u prvom braku nije imao dece, Balša III se 1412. razveo od Mare i oženio ćerkom danjskog gospodara Koje Zakarije, Boljom, s kojom je kasnije imao dve kćeri. U decembru 1413. on je osnovao manastir Praskvicu u Paštrovićima, a njegov tast Koja Zakarija je dobio na upravu Budvu. Sledeće četiri godine se nastavljaju granične čarke s mletačkim poglavarima u Primorju, kao i pokušaji dogovora o miru koji uglavnom ne uspevaju zbog stava mletačke vlade da Balša traži suviše. U to vreme on je već ozbiljno bolestan (najverovatnije je patio od tuberkuloze), jer se zna da ga je dubrovački lekar tri puta posećivao u toku 1417. i 1418. godine.

U martu 1419. ratne aktivnosti se pojačavaju jer tada Balša hapsi sve mletačke građane na svojoj teritoriji, zauzima deo skadarskog distrikta i opseda grad Drivast, koji posle šestomesečne opsade uspeva da osvoji. Potom opseda i druge mletačke primorske posede, ali ga bolest sprečava da deluje agilno, te mu Mlečani opet nude duže primirje da bi dobili na vremenu. A u martu 1420. godine njihova jaka flota razbija Balšinu blokadu Skadra na Bojani i na molbu Kotorana uzima i taj grad pod svoju vlast.

TEŠKO oboleli Balša tada opet pokušava da se izmiri s Mlečanima, ali oni odbijaju njegove zahteve za mir. Kad je i Budva prihvatila mletačku vlast, teško bolesni Balša šalje novu delegaciju za pregovore u Veneciju, a on, predosećajući da mu je blizu kraj, u februaru 1421. godine odlazi u Beograd, u posetu svom ujaku despotu Stefanu Lazareviću. Mesec dana kasnije on tamo umire, i na samrti ujaku formalno zaveštava Zetu u nasleđe, s tim da se despot pobrine o njegovoj ženi Bolji i dve maloletne kćeri. I dok je despot Stefan dostojno oplakao i sa svim počastima sahranio svog sestrića, Mletačka republika je požurila da prigrabi i ostatak Balšića države. Pošto su već bili gospodari Skadra i Budve, tada su zauzeli i Drivast, Ulcinj i Bar. Na istovremeni zahtev Sandalja Hranića da mu, kao Jelinom mužu, ustupe Gornju Zetu s Barom i Budvom nisu se ni obazirali, najavivši da su ta mesta dobrovoljno izabrala mletačku vlast, te im čast zato nalaže da im obezbede obećanu zaštitu. A što se despota Stefana tiče, računali su da im ni on neće praviti mnogo problema zbog smrti sultana Mehmeda krajem maja 1421. godine, što je za srpsku despotovinu bio događaj od prvostepene važnosti.

UDAJOM za Sandalja Hranića i smrću svog sina Balše III, princeza Jela je ponovo bila u senci svog drugog muža. Iz dubrovačkih izvora se vidi da je on pred kraj 1425. godine, zabrinut zbog mogućnosti turskog napada na njegove posede, zamolio dubrovačke vlasti da ga sa ženom, bratom Vukcem i sinovcem Stepanom prime u slučaju nužde ili nevolje. Dubrovački oci su o tome dugo većali i na kraju je njegova molba prihvaćena.

Januara 1426. godine Sandalj je s Jelom došao u posetu Dubrovniku, gde su dočekani s posebnom pažnjom. Tada je on odredio da njegovih šest hiljada dukata, ostavljenih kod dubrovačkih bankara, u slučaju njegove smrti pripadne Jeli. Zatim prilično dugo nema o Jeli u njihovoj arhivi nikakvih podataka, sem da joj je Veće umoljenih 4. juna 1429. godine odredilo poklon od hiljadu dukata. Sandalj Hranić je umro 15. marta 1435. godine i Jela je po drugi put ostala udovica.

KRAJEM oktobra 1436. godine Jela je preko Cavtata došla u Dubrovnik da traži Sandaljevu zaostavštinu, no gradske vlasti joj nisu ispunile taj zahtev. Uzela je samo svojih hiljadu dukata i dobila još sto od njih na poklon s ponudom da može da ostane u gradu ako joj to odgovara. Tom prilikom je ostavila u Dubrovniku nešto od svog nakita, ali se nije tamo nastanila. Kasnije ima u gradskim knjigama više pomena da su joj Dubrovčani plaćali interes za njene zaloge. Zabeleženo je i da je u aprilu 1438. uložila na svoj račun hiljadu dukata, a avgusta 1441. godine i svoje skupoceno posuđe, kao i dodatni nakit.

Po primeru starih Nemanjića, ona je 1440. godine podigla Bogorodičinu crkvu na ostrvcu Beški na Skadarskom jezeru, gde je odredila da bude sahranjena, i u jesen 1442. napisala testament u kome je najveći deo svojih ličnih stvari, novca i nakita ostavila svojoj unuci, vojvotkinji Jeleni, ženi Stjepana Vukčića. Svojoj jedinoj preživeloj sestri Oliveri ostavila je zlatnu ikonu i dvesta dukata, s tim da ih ona utroši na molitve za njenu dušu i milostinju.

UMRLA je početkom marta 1443. godine i sahranjena je u svom hramu Svete Bogorodice na ostrvcu Beški na Skadarskom jezeru. Kao osmogodišnja suverena vladarka Zete, ona se sve to vreme hrabro i bez ičije pomoći borila za pravdu i spas svoje države protiv vodeće evropske trgovačke, pomorske i finansijske sile tog doba, i njeno viteštvo u toj borbi nimalo ne zaostaje za podvizima njenog brata despota Stefana Lazarevića ili kralja Marka Mrnjavčevića, koji su danas opšte priznati kao najveći srpski vitezovi tog doba.


RASKOŠNA ODEĆA I NAKIT

U LETO 1412. godine, kada je ugarski kralj Sigismund proslavljao svoj izbor za cara Svetog rimskog carstva, na tu panevropsku vlasteosku proslavu bio je pozvan i Sandalj Hranić s Jelom. Iz spiska njihovih porudžbina sačuvanog u dubrovačkom arhivu vidi se da su oni za ove svečanosti potrošili u Dubrovniku čitavo malo bogatstvo. I na proslavi je zapažena izrazita raskoš u Jelinom nakitu i odeći.


KRAJ