KADA je u Srbiju, u rat s Turcima, krenuo ruski pukovnik Rajevski - stvarna istorijska ličnost, uzor Lavu Tolstoju za lik grofa Vronskog u romanu "Ana Karenjina" - stao je pod steg naše zemlje i naroda, i mnogobrojnih ruskih dobrovoljaca koji su pomagali u ratnom naporu male balkanske kneževine. Svima njima, u Prvom srpsko-turskom ratu komandovao je ruski general Mihail Grigorijevič Černjajev, čovek koji će u jednom trenutku biti najmoćnija sila u državi: jedan od vodećih naših intelektualaca Slobodan Jovanović nazvaće ga, čak, privremenim diktatorom Srbije. Kneza i vladu držao je u šaci, nastojao je da čitava Rusija pohrli na balkansko bojište, da bi Srbiju napustio razočaran, usled ratnog sloma.

ROĐEN 1828. godine u staroj plemićkoj porodici, Mihail Černjajev komandovao je trupama širom Ruskog carstva, borio se, veoma hrabro, u Krimskom ratu, a slavu je stekao u Centralnoj Aziji. Tamo je dobio i nadimak Lav od Taškenta, pošto je zauzeo taj veliki i važan grad u današnjem Uzbekistanu. General je postao sa 36 godina. Rusija je, ionako ogromna, postajala sve veća blagodareći njegovim pobedama. Ubrzo se svetska štampa zainteresovala za Černjajeva: Englezi su se pribojavali da bi, odvažan kakav je bio, mogao iz Centralne Azije da ugrozi britanske interese u Indiji! London je protestovao...

Kao gubernator Turkestanske oblasti, Černjajev je ljutio centralne vlasti. Sve vreme u svojevrsnom ratu s petrogradskom birokratijom, više nije mogao opstati u vojsci. Režim je u tom idealisti koji je širio posede Carevine, ne ugrožavajući ničim lokalno stanovništvo i ukidajući ropstvo svuda gde je došao, dobio iskrenog opozicionara na desnom polju političkog spektra. Nacionalizam i panslavizam - u slovenskih naroda čest su sastojak duha 19. veka, epohe pesništva, bojeva, tehničkog i naučnog progresa, i jektike.

ČERNjAJEV je zatim ušao u preduzetničke i novinarske vode, preuzevši, 1873. godine, petrogradski dnevni list "Ruski svet". Žestoko je kritikovao vlast i njene liberalne reforme. Bio je jedan od najpopularnijih ljudi u Rusiji, a njegovi zemljaci nalazili su sličnosti između njega i Garibaldija. Ali taj Garibaldi pledirao je protiv opismenjavanja ruskih vojnika - u zemlji u kojoj je pismeno bilo oko petine stanovništva. Za takav konzervativizam danas bismo bez oklevanja rekli - zatucanost, a i tada je uveliko bio vanvremenski. Takav "Ruski svet" ni u Rusiji nije dugoročno mogao da pridobije čitaoce. Černjajev se, ipak, u to vreme zbližio sa slovenofilskim vođama, a preko Slovenskog komiteta, koji je vodio pesnik Ivan Sergejevič Aksakov, povezao se sa Srbijom.

Černjajev je želeo da pokrene Rusiju na rat sa Turskom. Ruska vlada gledala je, međutim, da taj rat izbegne. Kao novinar, Černjajev se uzdao u moć javnog mnjenja, a da bi se ono pridobilo, trebalo je stvoriti događaje na trusnom Balkanu. "Posle hercegovačkog ustanka, koji nije učinio tako jak utisak, imao je da dođe bugarski ustanak s jednovremenim ulaskom Srbije i Crne Gore u rat", pisao je Slobodan Jovanović. "Kad ceo Balkan bude u plamenu, rusko javno mnjenje će se tako ustalasati da će neminovno povući i rusku vladu za sobom", rezonovali su slovenofili.

KADA je Lav iz Taškenta obišao granicu i video naše trupe, vratio se pun oduševljenja. Izglede Srbije u slučaju rata procenio je kao "sjajne". On nam je savetovao rat, što pre. Bez sumnje, u našoj ratnoj smeni ponešto je nedostajalo - i novac, i oružje, i ljudstvo - ali obećanje je bilo da će nam sve to dati Slovenski komitet. Slovenofili, kako je Černjajev objašnjavao, nisu tražili od nas da pobedimo Tursku - to nije bilo moguće - nego su očekivali da u borbi s njome izdržimo bar dva meseca: toliko je vremena trebalo slovenofilima da stvore u Rusiji takvo ratoborno raspoloženje da mu se ni vlasti ne mogu više odupreti.

Slobodan Jovanović piše da je Černjajev tražio od nas da ne vodimo rat sa isključivo srpskim programom - cilj je moralo biti oslobođenje svih balkanskih Slovena. Jovanović, takođe, dodaje: "Ruski idealist, pomalo i alkoholičar, sa očima sanjalački plavim i jako vlažnim, Černjajev je govorio sa mnogo više patosa nego razloga. Njegov govor, često maglovit, ali pun neke široke nade i velikih horizonata, razdragao je svojim prilepčivim optimizmom i kneza i ministre."

PETROGRAD I MOSKVA GENERAL Černjajev osećao se izdanim od petrogradske administracije i diplomatije, pripisujući mnoge njene navodne nedostatke - pre svega zbog Nemaca u njihovim redovima. Osećao je bliskost sa moskovskim krugom patriota slovenofila. Bio je žestok kritičar velikih vojnih reformi Dmitrija Miljutina, koji je, zapravo, stvorio modernu rusku vojsku (između ostalog, izgradio stalne kasarne, uveo opštu vojnu obavezu i ukinuo najsurovije fizičke kazne).

RUSKI car je, u to vreme, bio ljut na Černjajeva, i pretio je da će mu oduzeti sva odličja. U pitanju je Aleksandar Drugi, reformator koji je ukinuo kmetstvo, a njegovi protivnici se nisu smirili dok ga 1882. nisu isprovocirali da izađe iz bezbedne, oklopljene kočije, i tu ga ubili. Ali Černjajev je stajao dobro kod prestolonaslednika, budućeg cara, (ultra)konzervativnog Aleksandra Trećeg (koji je, Mihalkovljevim filmom "Sibirski berberin", rehabilitovan tokom konzervativne revolucije u Rusiji u novije vreme).

GENERAL Černjajev došao je u Srbiju kao izaslanik Slovenskog komiteta, središta slovenofilske politike, maja 1876, dobio je državljanstvo i promovisan je u srpskog generala. Rusija nas je, međutim, od rata odvraćala do poslednjeg časa.

Knez Gorčakov, ministar spoljnih poslova i tvorac ruske doktrine u međunarodnim odnosima posle Krimskog rata, od početka je u Beograd slao poruke da Bosnu Srbija neće dobiti, već samo "malo zaokrugljivanje granice": Rusija je BiH, na sastanku u Rajhštatu, već bila prepustila Austrougarskoj. Vlada i mladi knez Milan, oženjen poluruskinjom, međutim, verovali su Rusima, koji su govorili ono što smo mi želeli da čujemo.

RUSKA štampa je sokolila Srbe na rat. A i ruska diplomatija je, uslovno rečeno, imala svoje Kozirjeve i Lavrove: posle ministra, kneza Gorčakova, najvažniji čovek u njoj bio je poslanik u Carigradu, general Ignjatijev. I on je bio ratoboran: Rusi su, smenom sultana, izgubili uticaj na Porti u korist Engleza. Ignjatijev je lično izgubio taj uticaj. Smatrao je da samo spoljašnje teškoće mogu baciti Tursku na kolena - i ponovo u naručje Rusije. Zato mu je bilo stalo da Srbija i Crna Gora zapucaju na Turke što pre.

Predsedniku Vlade Jovanu Ristiću saopšteno je prvo da ruski car smatra kako Srbija ne treba da ratuje, a da će je u slučaju rata Petrograd ostaviti njenoj sudbini, a Austrija će moći protiv nje da preduzme šta nađe za shodno. S druge strane, međutim, poslanik Ignjatijev je upitao srpsku vladu: Dokle ćete da čekate, što već ne zaratite?

NAŠA vlada povela se za generalom, radije nego za carem.

Srbija se loše provela, iako su se Mihail Černjajev i ruski dobrovoljci dobro borili. Njih i redovnih srpskih vojnika je ipak bilo svega oko 5.000 - ostalo je bila Narodna vojska, bez reda i bez vojničkog umeća, a to je premalo da se porazi jedna imperija: koliko god da je bila nazadna, ipak je bila u stanju da, kao Alija Izetbegović devedesetih godina 20. veka, dovede Arape da ratuju u istočnoj Bosni. Srbiju je od svoje i od avanture nezvanične Rusije spasla - zvanična Rusija, primoravši ultimatumom Osmanlije na obustavu neprijateljstava.