U DEVETNAESTOM veku, "mala Rusija" je bila balkanska Amerika, a zamah njenoj nacionalnoj ideji dali su - Poljaci, uz pomoć Čeha, a protiv Rusije. Koliko ljudi bi danas u ovom određenju prepoznalo - Srbiju, koju su zapadni krugovi često nazivali baš "malom Rusijom"? U kojim našim srednjoškolskim udžbenicima istorije može da se pročita ova konstatacija?


Odgovor se verovatno krije u neophodnosti ciničnog odnosa prema "opštepoznatom" i naučenom naizust - u takvom "znanju", ne kriju se detalji već obično grube uobrazilje koje nas udaljavaju od istine. Ko je bio František Zah? Bio je Čeh. I bio je srpski general. I borio se protiv Rusa. I protiv Turaka. I osmislio je srpski nacionalni program. Naši neprijatelji jamačno bi morali biti protiv njega, jer je, prema njihovom shvatanju, udario temelje koncepta velike Srbije - preko Jugoslavije. Odlikovan je Ordenom belog orla i Takovskim krstom. A opet, u Brnu ima ulicu, a u Beogradu nema (doduše, ima u Kragujevcu).


Františeka smo, onomad, dok su se još prevodila imena stranih vladara i znamenitih ličnosti, kada je kod nas Kristofer Kolumbo bio Hrista Kolumbović, zvali Franja. Ne samo što je bio general, a to je najviši čin koji je neki Čeh dobio u inostranstvu, nego nam je osnovao i Vojnu akademiju (isprva se zvala Artiljerijska škola), bio načelnik Glavnog generalštaba, a tokom ratova s Turcima ostao bez jedne noge. Ipak, dugo je poživeo, mad je još duži relativni zaborav koji mu je Srbija namenila.


FRANTIŠEK Aleksandar Zah rodio se 1. maja 1807. godine u Olomoucu, gradu na istoku Češke, na obali reke koja se zove isto kao i "kičma" centralne Srbije - Morava. Škole je učio u Brnu i Beču, gde je diplomirao na pravima, a u to vreme se zainteresovao za panslovenske ideje. Mladi Zah je pripomogao braći Poljacima u ustanku protiv Rusa, novembra 1830. godine. U to vreme, poljske države odavno nije bilo, a monarhije sa centrom u Beču i Petrogradu bile su saveznici. Iduće godine ustanak je propao, Zah je lutao Austrijom pa dospeo u Francusku, gde se posvetio izučavanju vojne teorije. Budući da nije imao porodicu, nikada se nije ženio, mogao je lako da menja mesto boravka po Evropi. U Beograd je stigao iz Carigrada, gde je radio sa poljskom emigracijom, koja je sanjala ono što je Srbija već donekle imala: slobodu od tuđinske vlasti. I Srbi su, međutim, uveliko snevali san - o potpunoj slobodi. Tu su se interesi dva slovenska naroda poklopili.


AKADEMIK Čedomir Popov (1936-2012), naš poznati istoričar, u "Novostima" je pisao da je Miloš Obrenović prvi put srpski nacionalni program nagovestio francuskom plemiću i radoznalom putniku po Orijentu, grofu Adolfu Karamanu 1829. godine. Neku godinu docnije,1832. i 1834, kad je već bio knez vazalne Kneževine Srbije, sa istom idejom, šire obrazloženom, poverljivo je upoznao dvojicu stranih diplomatskih agenata i obaveštajaca: Engleza Dejvida Urkvarta i Francuzu Boa le Konta. Ovi su težnje mlade srpske kneževine da postane središte okupljanja celog srpskog naroda (bar onog u Turskoj), saopštili svojim vladama, ali je Urkvart učinio i nešto više: sa željama i namerama Srba upoznao je i centre mnogobrojne i politički uticajne poljske emigracije. Nju je vodio grof Adam Ježi Čartorijski. Ovaj državnik prvo je, krajem 18. veka, ratovao protiv Rusa, pa je Ruse oduševio i postao njihov ministar spoljnih poslova. Početkom narednog stoleća, ponovo staje na stranu svog naroda. Poživeo je 91 godinu, sve do 1861, ali nije uspeo da vidi sumrak imperija i obnovljenu poljsko-litvansku državu.


ADAM Čartorijski je delovao iz Londona, ali najviše iz Pariza. Da bi ispitao prilike u Srbiji i na slovenskom jugu, početkom četrdesetih godina 19. veka šalje na Balkan i u Tursku nekoliko obaveštajnih misija. Iliji Garašaninu, najistaknutijoj ličnosti tadašnjeg ustavobraniteljskog režima u Srbiji (Obrenovići su svrgnuti 1842), uputio je 1843. posebnog izaslanika - Františeka Zaha, sa savetima za izradu srpskog nacionalnog programa.


Koristeći savete Čeha Zaha (Poljaka Čartorijskog), Garašanin je početkom 1844. sačinio program nacionalne i državne politike, čuveno Načertanije, i u maju ga predao knezu Aleksandru Karađorđeviću (vladao 1842-1858), sinu vožda Karađorđa.


PLAN poljske emigracije sadržan u Zahovom predlogu, prema akademiku Popovu, sastojao se u osnovi u tome da malenu srpsku kneževinu pretvori u politički i vojni logor odakle bi počinjale akcije za oslobađanje i ujedinjavanje svih Južnih Slovena - Srba, Hrvata i Bugara. Time bi bili naneti direktni udari ne samo Turskoj i Austriji, već i vitalnim interesima Rusije, koja bi na Balkanu došla u sukob sa zapadnoevropskim silama (Francuskom i Engleskom), budući da se računalo na njihovu podršku oslobodilačkoj borbi balkanskih naroda, upravo zato da bi se pomoću njihove snažne i velike države eliminisale ruske aspiracije na ovaj prostor. Ne odbacujući izričito Zahove zamisli o jugoslovenskoj državi, Garašanin joj je, međutim, pretpostavio ujedinjavanje srpskog naroda, pre svega onog pod osmanskom vlašću, a u kasnijoj fazi i onog u Habzburškoj monarhiji. Po mišljenju Milorada Ekmečića, Garašanin je u Načertaniju izostavio Hrvate (a sa njima se ozbiljno računalo u Zahovom "nacrtu"), i iz podozrenja prema poljskim namerama da preko njih prošire katolički uticaj na južnoslovenski svet.


POLjSKA državnička misao dugo nije odustala od ideje povezivanja naroda centralne i istočne Evrope, kako bi se, zajedno, svakako pod vođestvom iz Varšave (ili iz Krakova, kako god), suprotstavili imperijalnim aspiracijama kontinentalnih sila. Maršal Pilsudski, vladalac Poljske između dva svetska rata, želeo je državno objedinjavanje Međumorja (Intermarijuma), geopolitičkog pojasa između Baltičkog mora na severu, i Jadranskog i Crnog mora na jugu. Toga nije bilo, ali se predratna Jugoslavija, preko Male Antante, u kojoj je bila i Čehoslovačka, ipak "dodirivala" sa Poljskom.


CILjEVI Srbije u Prvom svetskom ratu, kako se može pročitati, recimo, u memoarima Jovana Žujovića, posle Jugoslavije bilo je i stvaranje širih državnih zajednica: Podunavske federacije i, najzad, nekakve evropske zajednice. Posle je Poljska rešila da uzme svoj deo Čehoslovačke, ali su je ubrzo raskomadali nacistička Nemačka i SSSR.


Garašaninovo Načertanije je decenijama počivalo u sefovima srpskih vladara kao državna tajna. Beč ga se, navodno, dokopao dve decenije pre kraja 19. veka. Za to vreme, František Zah, od milošte Franja, odano je služio Srbiji, snažeći njenu odbrambenu moć i ratujući za njenu slobodu.


PIONIRI BALKANSKE AMERIKE

U BANATU, u opštini Bela Crkva danas postoji Češko Selo, sa svega nekoliko desetina stanovnika, koji govore da su se Srbi prema njima uvek lepo odnosili. To je deo plana habzburškog objedinjavanja raznih naroda, oni su u Banat doseljavali čak i Katalonce, zbog kojeg bečku i potonju, dvojnu monarhiju, umeju da porede sa današnjom Evropskom unijom. Za Srbiju 19. veka, međutim, često se koristi termin "evropska Amerika" - po nama, s pravom.


Naime, u nju se doseljavalo mnogo stranog sveta, kao i srpsko stanovništvo iz okolnih zemalja, svako u potrazi za svojom srećom. Učeni Česi su se svrstali među vodeće pionire obnovljene Srbije, i nije bilo grada da se njihovo ime nije čulo: imali su vodeću ulogu u kulturnom, naučnom, zanatskom, industrijskom, sportskom životu Srbije. Oni su se, kao Sloveni, tu osećali slobodnije nego sa druge strane Dunava, a zauzvrat su svoju novu domovinu ucrtavali na mapu evropskih država. Znameniti Česi su, bukvalno, unapredili sve aspekte društvenog života u Srbiji.


SUTRA: PODELE DUGE SKORO DVA VEKA