SAMO nekoliko dana po dolasku u Srbiju, već 6. i 7. marta, drugi zapovednik britanske misije, sanitetski major epidemiolog dr Džordž Eliot Frenk Stamers sačinio je listu od sedam praktičnih predloga ovdašnjim vlastima. Prvi se odnosio na vakcinaciju protiv kolere. Drugi je govorio o metodi za pročišćavanje vode uz pomoć hlora, sa crtežom aparata, treći - o snabdevanju zdravom vodom za piće. U četvrtom predlogu je predstavljen jednostavan i jeftin parni dezinfektor, koji se upotrebljavao u Indiji u borbi protiv kuge, takođe sa crtežom uređaja.

To popularno "srpsko bure", od drveta ili lima, sa do 12 otvora na dnu, postavljalo se na vojnički kazan. Između bureta i kazana sa vrelom vodom umetala se takozvana kobasica - u platno ušiveni pesak širine 50 milimetara - ili ilovača. Dezinfekcija odeće trajala je najmanje pola sata.

"Srpsko bure" se lako pravilo i zadalo je snažan udarac zarazi.

PETI Stamersov predlog odnosio se na način dezinfekcije pomoću vinskih prskalica i na javne dezinfekcione stanice. Šestim predlogom, major je preporučio sugestivne pamflete i plakate kojima bi se čitav narod pozvao u rat protiv zaraze.

Vrhodna komanda je ubrzo objavila tri propagandne knjižice: Kako ćemo suzbiti pegavac?, Kratak uput za dezinfekciju i Kako ćeš se sačuvati od pegavog tifusa i povratne groznice. Konačno je i običan svet, bar onaj njegov pismeni deo - a takvih je bilo manje od polovine stanovnika Srbije - znao šta mu je činiti.


Sedmi predlog je govorio o hlornoj metodi sterilizacije vode za trupe na frontu. Da je toga bilo 1913, kolera ne bi pobila 5.000 srpskih vojnika.

Već 8. marta, na svom prvom dnevnom putovanju vozom kroz Srbiju, od Niša do Kragujevca, britanski lekari videli su, kako piše dr Hanter u svojoj knjizi, "gomile seljaka u bundama od ovčijeg krzna - idealnom staništu za bezbrojne vaši", kako se tiskaju da uđu u kompoziciju. "Vagoni voza zaudarali su na jak miris naftalina i kamfora koji su uzaludno korišćeni u pokušaju da se suzbije zaraza... Celokupna železnička mreža je delovala... kao zarazna reka koja prenosi zarazu uzduž i popreko po celoj zemlji - od vojnih oblasti ka civilnim oblastima i obrnuto."

HANTER je zato je predložio hitne mere: privremeno obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja i osnivanje karantinskih i dezinfekcionih stanica na železnici. Svi vozovi osim službenih nisu saobraćali od 16. marta do 16. aprila i - broj novoobolelih naglo je opao.

Prema predlogu britanske misije, sagrađena je stanica za dezinfekciju u Mladenovcu, gde se glavni železnički pravac Beograd -Niš ukrštao sa uskokolosečnom prugom za Valjevo, ka ratnoj zoni opustošenoj 1914. godine, glavnom izvorištu zaraznih bolesti. Železnički majstori su u Nišu, takođe po preciznim uputstvima dr Hantera i saradnika, brzo napravili poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju, što je bila potpuno nova mera, dotad neprimenjivana ni u jednoj vojsci na svetu! Imao je 14 vagona, uključujući i vagon-kupatilo, i bio je završen 17. aprila, tačno po obnavljanju železničkog saobraćaja, i 19. aprila je sa 15 Hanterovih oficira krenuo na put.

Voz je špartao sa severa na jug Srbije, zaustavljao se na najpogodnijem mestu na pruzi, i do njega su dovođeni vojnici na "brzinsku" vakcinaciju protiv kolere, i na kompletnu dezinfekciju njihovog tela i odeće.

Do tada, u Srbiju je stigao prvi kontingent vakcina protiv trbušnog tifusa, bolesti od koje se takođe umiralo.

I CIVILI su, konačno, došli na red. Njih od početka rata, praktično, nije imao ko da leči: prema nekim izvorima, u koje nam nije lako da poverujemo, Beograđanima je bio dostupan samo jedan lekar. Seoskom i gradskom stanovništvu, u najvećem broju deci i ženama, veća medicinska pomoć mogla je biti pružena tek od aprila 1915, kada je smanjen pritisak obolelih vojnika na bolnice i medicinsko osoblje. Pretpostavlja se da je za nekoliko meseci epidemije, od pegavog tifusa umrlo više od 100.000 civila. Precizne statistike - nema, jer nije bilo sreskih lekara, a dokumenta Ministarstva unutrašnjih dela su uništena u ratu. Kada je o borbenim redovima reč, prema podacima Ministarstva vojnog, od početka rata pa do 8. juna 1915, bilo je obolelo 68.279 vojnika, a od rana i bolesti umrlo ih je 35.462. U borbama je dotad poginulo manje 26.373.

Pukovnik Hanter je smatrao da tačan broj žrtava tifusa u Srbiji verovatno neće biti utvrđen: njegove procene su bile da su pegavac i povratna groznica uzeli najmanje 120.000 života. Drugi su broj umrlih procenjivali i do 150.000.

U EPIDEMIJAMA pegavca u Britaniji u 19. veku umiralo je 19 odsto obolelih, pisao je Hanter, dodavši: "Događaji u sedmici po našem dolasku u Srbiju pokazali su da su nas čekala mnoga iznenađenja... koja su u potpunosti potvrdila i daleko prevazišla ono što je ranije opisano u istoriji ove zaraze. Tada nisam mogao pretpostaviti da ću se za nekoliko dana naći u situaciji u kojoj ću videti ne 1.000 bolesnih godišnje, već 1.000 bolesnih dnevno; da ću videti ne najviše 2.500 bolesnih godišnje, već više od 4.000 bolesnih u bolnicama u tom trenutku; broj koji se naglo uvećao do više od 8.000 u toku sledeće tri sedmice, plus nepoznati broj bolesnih među civilnim stanovništvom Srbije, verovatno tri ili četiri puta veći, o kojima nije bilo obaveštenja... Smrtnost je bila ne 19 odsto (jedan od petoro obolelih) već jedan od troje - to jest 30 odsto, u januaru i februaru, a smrtnost je porasla u toku jedne do dve sedmice do skoro jedan umrli od dvoje obolelih ljudi, 40 odsto u martu."

Stručnom analizom, koju smo na naš jezik preveli posle stotinak godina, dr Hanter je srpsku epidemiju ocenio "najiznenadnijom po nastanku, najbržom u porastu i najvećom po obimu", ali i "najbrže zaustavljenom od svih sličnih epidemija u istoriji". Trajala je šest meseci, a zadržala je svoj maksimum samo dva meseca - druge epidemije su trajale od jedne i po do tri godine, a zadržale su svoj maksimum u periodu od 12 meseci (u Irskoj) i do 18 meseci (engleska epidemija). Upravo zbog te činjenice Srbija treba da bude zahvalna ljudima koji su se borili protiv epidemije, i veoma brzo je pobedili, pre svega pukovniku Hanteru i njegovom timu: bez njih, ona bi mnogo duže trajala i odnela nezamisliv broj života.

VILIJAMU Hanteru i njegovim saradnicima, ipak, ni lik nismo uspeli da sačuvamo u sećanju, zato ni mi ne možemo da objavimo njihove fotografije. Primarijus dr Goran Čukić, epidemiolog Doma zdravlja u Beranama, u Crnoj Gori, počev od 2013, godinu dana je tražio zainteresovanog izdavača, da u Srbiji i na srpskom jeziku objavi čitav vek staru i lako dostupnu knjigu dr Hantera - Epidemije pegavog tifusa i povratne groznice u Srbiji 1914. godine: Poreklo, tok i preventivne mere upotrebljene u obuzdavanju pegavog tifusa i povratne groznice. Novosadski Prometej i Radio-televizija Srbije su prihvatili.

Budući da knjiga sadrži obilje epidemiološke građe - samo na jednom grafikonu je Hanter radio pet meseci - smatra se da će ona i danas biti od velike koristi zainteresovanim matematičarima, statističarima, demografima. Očekuje se da će analiza Hanterovih podataka uz pomoć savremenih automatizovanih metoda omogućiti nova saznanja o epidemiji tifusa pegavca iz 1915. godine.


ČITALI ĆIRILICU

PODACI o broju bolesnih u bolnicama i o njihovim karakteristikama su dr Hanteru i njegovom timu dostavljani svake večeri, na srpskoj ćirilici, koja je njima bila teško razumljiva, da čak ni ime Kragujevac nisu mogli pročitati, kao ni imena stanica kroz koje su prolazili.


SUTRA: ORDENI SVETOG SAVE ZA SPASIOCE