KRAJEM novemebra 1968. izbile su demonstracije na Kosovu i u Makedoniji s hiljadama učesnika, mahom mlađih ljudi i studenata. Protesti su izazvali posebnu pažnju SUP-a, jer se radilo o tradicionalno nestabilnom području. Za razliku od većine studentskih skupova tokom juna 1968, zahtevi su gotovo u potpunosti bili okrenuti nacionalnim ciljevima - za veću samostalnost Kosova ("Kosovo republika"). Sve je značajnije postajalo radikalno nacionalističko krilo, koje nije više tražilo republiku, već je, kao krajnji cilj, isticalo potpunu nezavisnost.

Demonstranti u Prištini, njih nekoliko hiljada, najpre su se okupili ispred zgrade Filozofskog fakulteta i krenuli prema centru, zgradama Pokrajinskog komiteta, Skupštine i pokrajinskog SUP-a. Tražili su puštanje zatvorenih demonstranata i tom prilikom je došlo do okršaja s policijom. Mogle su se čuti i videti parole: "Tražimo samoopredeljenje", "Tražimo republiku", "Dole kolonijalistička politika prema Kosmetu", "Živeo Tito - živeo Fadilj", "Hoćemo da Kadri Halimi bude naš predsednik" (tek što je izašao sa robije), "Živeo Adem Demaći" (još u zatvoru), "Minut ćutanja za Grajčevci Fazlija" (umro u zatvoru 1964) itd.

TENKOVSKA divizija JNA iz Skoplja dobila je naređenje da krene preko Đeneral Jankovića, najpre kroz Prištinu, i da se uputi u kasarnu u Vučitrnu. Na Kosovo je poslato dodatnih 4.000 policajaca iz Srbije. U toku demonstracija povređeno je 10 pripadnika milicije, četiri vatrogasca i 27 građana koji su zatražili lekarsku pomoć (od kojih je osmoro zadržano u bolnici).

Demonstranti su razbijali izloge i napadali organe reda i objekte. Slično kao i u Beogradu, policija i vojska su zaposele objekte i dobile nalog da pucaju ukoliko budu napadnute ključne institucije (Skupština, TV, radio itd.).

JEDAN učesnik u demonstracijama je poginuo (Slavko Zečević, prvi čovek policije, u svojim sećanjima tvrdi da su ga, navodno, ubili sami demonstranti).

Istog dana je lančano došlo do demonstracija u Gnjilanu, Podujevu, Peći i Uroševcu, gde je, pored materijalne štete, lakše povređeno i sedam radnika SUP-a.

Posle demonstracija u Prištini i drugim mestima na Kosovu pokrenut je postupak protiv 20 osoba, među kojima je bilo 10 studenata i troje učitelja, a prekršajno je kažnjeno 53 učesnika u izgredima. Prilikom sudskog procesuiranja oslobođeno je na desetine osoba protiv kojih je pokrenut administrativni postupak (najviše onih iz Peći).


U LjUBLjANI, u proleće 1971. godine, kao odjek štrajka u Beogradu, zbog hapšenja i presude Vladi Mijanoviću, došlo je do spontanog protesta protiv represalija prema studentima i, prvi put u SFRJ, protiv zagađenja čovekove okoline. Zaposednut je Filozofski fakultet od 26. maja do 2. juna 1971, a akcija je, za razliku od štrajka beogradskih studenata, naišla na širu društvenu podršku, iako se osnovni smisao oba protesta nije razlikovao.


Posle zaposedanja Aškerčeve ulice u znak protesta protiv buke i zagađivača vazduha, 14. aprila 1971. nastupile su represalije prema studentima koji su prekoračili ekološki protest i prema onima koji su demonstracijama izražavali solidarnost sa francuskim radnicima u vreme posete predsednika francuske vlade.


Parole koje su uzvikivali i nosili studenti bile su protiv "crvene buržoazije", a na zborovima i tribinama, uz učešće na hiljade studenata svih fakulteta, traži se ukidanje političkih procesa vođenih protiv studenata (letak zbog kojeg je pokrenut krivični postupak protiv A. Franka potpisalo je nekoliko hiljada studenata). U jesen 1971. javio se pokušaj osnivanja "komunističke lige", tj. "Pokreta 13. novembar" koji je tražio radikalnu akciju na marksističkim osnovama, politizaciju studenata, nezavisan politički program, vraćanje svesti proleterijatu i stvaranje zajedničkog političkog fronta.

ODLUČNA AKCIJA U ZAGREBU Posle 21. sednice Predsedništva SKJ u Karađorđevu, osude i smene hrvatskog rukovodstva, naloženo je da se sprovede odlučna akcija protiv svih nacionalističkih elemenata i studentskog pokreta. Ukupno je privedeno 866 studenata. Njih 475 prekršajno je kažnjeno zatvorom, izgonom iz Zagreba ili novčano, a mnogi su kasnije i krivično osuđeni. Oko 150 nastavnika studenata i drugog osoblja isključeno je iz SKJ.

POKRET hrvatskih sveučilištaraca u Zagrebu 1971. godine, tokom Maspoka, iako nešto drugačijeg karaktera, mora se uzeti u obzir u analizi serije studentskih demonstracija kao odjeka "šezdeset osme". Pored manifestacionih sličnosti s protestom 1968, on je identitet tražio kroz suprotstavljanje junskom studentskom pokretu tezom da je "lipanj bio produžena unitaristička ruka", a suprotstavljajući se zvaničnom Savezu studenata. Druga specifičnost je to što je pokret imao u početku nepodeljenu podršku partijskih struktura u Hrvatskoj i bio lojalan, dok su šezdesetosmaši insistirali na "radikalnoj kritici postojećeg stanja".

U analizama je isticano socijalno poreklo učesnika, to jest činjnica da su vođe studenata bile iz redova radnika i seljaka. Za razliku od demonstranata u Beogradu tokom 1968, na studentskim protestima u Zagrebu od maja do decembra 1971. (kao i ranije albanskih demonstranata), ispostavljani su prevashodno "nacionalni zahtevi", a zatim ljudske i građanske slobode i demokratizacija društva.

RADIKALIZOVANI studenti traže prijem Hrvatske u OUN, govore o ekonomskoj eksploataciji Hrvatske (devize odlaze u Beograd), zahtevaju da se obuka u JNA obavlja na jeziku republike gde su jedinice stacionirane i da vojnik služi vojsku u svojoj republici. Predlagano je da se ime države promeni u Savez jugoslovenskih socijalističkih samoupravnih republika i da glavni grad bude Novi Beograd itd.

ŠTRAJKOM glađu studenti Beogradskog univerziteta pridružili su se protestima rudara iz Kaknja početkom leta 1970. godine. Na vest da su rudari Kaknja stupili u štrajk 20. juna 1970. desetak studenata Beogradskog univerziteta zaposelo je učionicu Filozofskog fakulteta i proglasilo štrajk glađu. Pridružio im se glumac Zoran Radmilović u znak solidarnosti sa "gladnim rudarima Kaknja i ostalim gladnim ljudima u Jugoslaviji".

Glavni zahtev je bio socijalne prirode: da SIV garantuje iz sredstava federacije barem jedan mesni obrok nedeljno i slično.

TOKOM štrajka narušena je autonomija Univerziteta jer su organi bezbednosti vršili nenajavljen pretres prostorija ne dozvoljavajući dekanu Nikola Rotu da izađe iz kancelarije. Štrajk glađu okončan je 26. juna 1970, kada su rudari obustavili štrajk, pošto su im zahtevi ispunjeni.

Štrajk je bio jedan od povoda za prvu osudu Vlade Mijanovića Revolucije, jednog od lidera šezdesetosmaša. Veći broj studenata je podvrgnut administrativnim kaznama i oduzeti su im pasoši, dok je u proleće 1970. student Božidar Borjan osuđen na mesec dana zatvora zbog uređivanja interne publikacije studenata filozofije, časopisa "Krug".