MASOVNE i radikalne demonstracije u Beogradu održane su i povodom ubistva prvog premijera nezavisnog Konga Patrisa Lumumbe 1961. kojeg su ubile belgijske kolonijalne vlasti. Tada je došlo do prvog većeg sukoba demonstranata i policije u kojem je policija upotrebila čak i vodene topove. Kod Tašmajdanskog parka demonstranti su se tukli s policijom, i bilo je i razbijenih glava. Upotrebom vodenih topova, demonstranti su bili košeni kao kegle na kuglanju.

Povređeni su 51 milicionar i 35 demonstranata, od kojih sedmoro teže, i devet vatrogasaca, uz povike "Ua, čombeovci!", "Ua pajkani!"... Sve su veći problemi i sa studentima u Studentskom gradu (na Novom Beogradu), gde je zabeležen povećan broj napada na organe reda, pa neki istraživači tu vide korene "1968". Smatra se da je, u stvari, osnovni i prikriveni uzrok sukoba bilo nezadovoljstvo naroda ekonomskom situacijom u zemlji.

TOKOM 1963, studenti Ekonomskog fakulteta u Ljubljani sazvali su vanrednu skupštinu, nezadovoljni uslovima studiranja i reformom studija, koja je, prema njihovom mišljenju, svela studije na tehnicizam i prakticizam. Razrastanje sukoba vodilo je izrastanju pokreta, koji je selektivnom represijom bio ugušen, to jest zabranom časopisa "Perspektive" i suđenjem disidentu Jožetu Pučniku za verbalni delikt. Javni izraz nezadovoljstva predstavljalo je i bacanje letaka naredne, 1964. godine u središtu Zagreba koje je dovelo do zatvaranja stotina studenata, od kojih su neki teško mučeni. Protest je najviše bio uslovljen lošom materijalnom situacijom studenata.

U decembru 1966. organizovane su studentske demonstracije u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, a povod je bio podrška narodu Vijetnama. Demonstracije uz podršku vlasti zakazane su za 23. decembar 1966, a prisustvovalo im je oko 3.000 demonstranata, mahom studenata. Među učesnicima demonstracija bio je i Ivo Andrić, a među govornicima Dobrica Ćosić i Dragoljub Mićunović. Uzvikivana je parola "Živeo narod Vijetnama" i potpisana je peticija koja je trebalo da bude uručena Ambasadi SAD.

POKUŠAJ je sprečila vlast - protiv demonstranata je intervenisala milicija. Studenti su krenuli da telima probijaju kordon, ali je milicija upotrebila šmrkove, suzavce i palice. Goneći studente, milicija je prodrla čak na Filozofski fakultet, gde je jurila studente po učionicama i kabinetima. Grupa od dvadesetak studenata koja se probila do američke ambasade u Ulici kneza Miloša je uhapšena i osuđena na mesec dana zatvora zbog remećenja javnog reda i mira i "bacanja snega na milicionare i građane", "ulične galame"....

Zbog demonstracija u Beogradu došlo je i do partijske istrage sa oštrim sporovima partijskih rukovodilaca sa Univerziteta, naročito na odeljenjima za sociologiju i filozofiju. Partijske kazne su izrečene A. Kronu, J. Ferlugi i A. Hodžiću za raspirivanje dalje politizacije studenata i profesora.

U proleće 1968. najavljene su demonstracije povodom posete komandanta Šeste flote SAD Dubrovniku (6. aprila 1968), a održane su i pred otpravništvom SR Nemačke povodom donošenja Zakona o vanrednom stanju uperenom protiv studentske levice (11. maja 1968). Studenti Filozofskog fakulteta protestovali su aprila 1968. protiv nasilja prema studentima u Poljskoj. Tome se usprotivio Univerzitetski odbor, zbog toga što je akcija sprovedena bez odobrenja višeg foruma.

ODJECI JUNSKIH DEMONSTRACIJA Najveći intenzitet studentski protesti 1968. dostigli su u Beogradu, dok su u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu i drugim univerzitetskim centrima bili samo odjeci. Uočava se da je na svim univerzitetima uspostavljeno prilično jedinstvo, osim u Zagrebu. Zahtevi protesta, za razliku od kasnijih demonstracija na Kosovu i Makedoniji i potonjih u Hrvatskoj, ticali su se demokratizacije političkog života, borbe za socijalne reforme i protiv društvene nejednakosti, borbe protiv birokratije i specifičnih problema školovanja i studiranja. Nebojša Popov uočava privremenu koaliciju liberala i konzervativnih komunista u obračunu sa studentskim pokretom, što je, prema njegovom mišljenju, bila predigra za glavni sukob koji se desio između njih nekoliko godina kasnije.

NAJMASOVNIJA studentska pobuna u SFRJ posle Drugog svetskog rata bila je ograničena na Beograd i tek je delom zahvatila Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu. Delimično je podstaknuta nizom demonstracija koje su od 1966. zahvatile sve veće univerzitetske centre u svetu (protesti u SAD, Zapadnoj Evropi i Čehoslovačkoj - Praško proleće). Ostaju da se istraže i unutrašnji faktori, kao što su kampanja liberalizacije posle pada Rankovića, narasle društvene nejednakosti, sve uočljivije parcijalnim uvođenjem tržišnih mehanizama privrednom reformom 1965. i drugi društveni faktori od uticaja. Kritika društva s pozicija neostvarenih ciljeva i ideala, parole egalitarizma, protiv crvene buržoazije, bili su glavni idejni tokovi šezdesetosmaša.

Sam povod za junske demonstracije u Beogradu dosta je bizaran - sukob koji se desio 2. juna 1968. između studenata iz Studentskog grada i brigadista radne akcije "Novi Beograd 1968" oko ulaza u salu Radničkog univerziteta na priredbu "Karavan prijateljstva". U međusobni obračun umešala se i policija, koja je došla u žestok sukob sa studentima u kojem je više studenata, brigadista i milicionara povređeno.

U TOKU noći okupljena masa od oko 3.000 studenata demonstrira, govornici traže odgovornost za nasilje i stanje u društvu, a jedna grupa je polupala prozore u brigadirskom naselju. Kolona studenata i građana odlučuje da krene prema Beogradu, gurajući pred sobom vatrogasna kola zaplenjena tokom sukoba. Zaustavljeni su kod podvožnjaka od kordona milicionara. Prilikom pregovora, dolazi do koškanja, odjeknuli su pucnji, pogođena je jedana studentkinja, da bi ubrzo usledio brutalan obračun milicije sa okupljenim studentima, uz upotrebu palica i vatrenog oružja. Tanjug i zvanična štampa za sukob okrivljuju "razjarene studente", dok je Akcioni odbor demonstracija preko razglasa u Studentskom gradu pozvao na novi protestni miting protiv nasilja nad studentima.

MITINGU su, osim studenata, prisustvovali prorektor Univerziteta, profesori Lj. Tadić, D. Mićunović, S. Stojanović, političar Veljko Vlahović itd. Nose se parole "Studenti - radnici", "Tito - partija", ali i "Hoćemo posao", "Dole socijalistička buržoazija", "Pucali su u nas", "Ja sam prebijen", "Mi smo sinovi radnog naroda"," Dole šef ubica - Bugarčić", "Sloboda štampe i demonstracija"...

Prilikom pokušaja da ponovo krenu ka centru grada, studenti su opet zaustavljeni kod podvožnjaka, a tokom pregovora koje je, između ostalih, vodio student Vladimir Mijanović (Vlada Revolucija), dolazi do sukoba. Policija kreće u napad prebijajući sve redom. Povređeno je više stotina studenata i građana. Prema pisanju "Studenta", bilo je 134 povređenih studenata, devetoro brigadista, petoro građana i 21 milicionar. Bilans demonstracija bili su na desetine razbijenih prozora i ispaljenih revolverskih metaka, spaljena vatrogasna cisterna, upotrebljenih nekoliko hiljada gumenih palica i na desetine suzavaca.