MITA Miljković je bio ministar prosvete Srbije četrdeset devete godine, kad sam kao jedan od dvojice "najboljih maturanata" ćuprijske gimnazije, zajedno s velikom grupom svršenih gimnazijalaca iz Srbije, bio na prijemu u Ministarstvu. Vrlo retko se sretao, obično kad je u društvu zajedničkog prijatelja glumca Ljube Tadića, i to uvek slučajno, i svaki put ga, možda nedelikatno ali sa simpatijama, podsećam na taj događaj. Sad mu, uz Ljubinu prethodnu najavu, to napominjem i u posveti knjige koju mu nosim.

"Da", kaže on, pritiskajući dlanom korice i smešeći se očima. "Onda smo išli na ručak na Kalemegdanskoj terasi." I dodaje da je tada, uz još neke danas poznate ljude, kao maturant iz Kragujevca bio i humorista Vlada Bulatovića Vib.

TOGA se ja ne sećam, kao što se i čitave te posete vrlo rđavo sećam. Čak sam godinama mislio da sam bio na prijemu kod ministra koji se zvao Miletić, sve dok mi on sam, uz dobrodušan osmeh, jedanput nije objasnio: "To sam bio ja." Ali od prvog susreta u našem ponovnom upoznavanju dopada mi se u njegovom ponašanju nešto što mi se čini tipično srbijanskim, iako znam da je poreklom iz Vrlike kod Knina - neka smirena skromnost, osmeh u očima i na širokom licu s pomalo smešnim brčićima, i nekakva, rekao bih, seljačka, iako čovek deluje upravo gospodstveno, širina, trpeljivost i otvorenost bez ikakve poze.

Malo kasnije, on će mi reći: "Znao sam da se hapsi i mislio sam, neću da ti krijem, da treba da se hapsi" - nije upotrebio zamenicu vas - ali meni to kad njega nekako ne smeta.

Sad sam došao da razjasnim nešto drugo. Nedavno sam, u "Politici" i "Borbi" od 4. januara 1950, našao članke - na prvoj strani! - o poseti dvadeset pet svršenih đaka novopazarske Učiteljske škole Josipu Brozu, s kojima je bilo i nekoliko njihovih nastavnika. Tada je započela tragedija profesora te škole Bože Karličića, oca Dubravke Mićunović i Krinke Anđelković, sa čijim sam porodicama u Beogradu u prijateljstvu. Prema novinama, tom prijemu prisustvovao je i republički ministar prosvete Mita Miljković.

SUROVO KAŽNjENI MLADIĆ

AUTOR ovog feljtonskog zapisa Dragoslav Mihailović, umesto mirnog profesorskog i akademskog života, odlučio je da bude angažovan i prisutan u ne baš bezopasnim vodama istinske književnosti. Legitimisao se kao čovek koji širom otvorenih očiju posmatra i slika stvarnost i bez kalkulacija o ceni koštanja stvara i piše. Pošten odnos prema životu i jasno iskazani stavovi, odveli su ga prvo na Goli otok, a kasnije su mu knjige zabranjivane i bio je izložen nemilosrdnom progonu.

Posle povratka sa Otoka, njegova golgota se nastavila. Surovo kažnjen još kao mladić, a potom šikaniran i izopšten od strane komunističkog režima, dugo vremena sa fakultetskom diplomom radio je razne poslove: kao impresario u cirkusu, prodavac jaja, urednik u časopisu "Hrana i ishrana", a zbog svoje biografije često je dobijao otkaze.

Dragana Matović

BOŽIDAR Karličić, rođen 1905. godine u Sjenici, ostao je bez majke još pre balkanskih ratova. Otac mu se zatim ponovo oženio, ali je 1913. godine tokom Drugog balkanskog rata ubijen od bugarske vojske. Deca su nastavila da žive s maćehom. Devetsto četrnaeste izbio je svetski rat i, kada je posle godinu i po Srbija okupirana, maćeha se, na užas malog grada, saživela s nekim austrijskim okupatorskim vojnikom. S njim je, još dok je rat trajao, rodila najpre dečaka, a po završetku ratnih sukoba i devojčicu.

Sa okupatorskom vojskom 1918. iz Sjenice je nestao i otac ove dece. Mlada žena tada je došla u opasnost da je se muževljeva familija odrekne. Trinaestogodišnji Boža, međutim, koji je pamtio koliko se ona, uprkos svemu, brinula o porodici, uzeo je u zaštitu i nije dozvolio da joj se išta desi. Ostavši da živi u istoj kući s njom, maćehinog sina je, kad je ovaj malo odrastao, dao na učenje kamenorezačkog zanata, a ćerku zbrinuo u nekoj familiji izvan Sjenice. Staraće se o njima i kasnije, kao da im je stariji brat, sve dok ne izađu na životni put.

BISTAR i prilježan, Boža Karličić je u rodnom mestu završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a onda, uz stipendiju ratnog siročeta, i učiteljsku školu u Skoplju. Potom, neprestano se usavršavajući, u Varšavi diplomira na Institutu za defektologiju, a u Beogradu na grupi za pedagogiju Filozofskog fakulteta. Poslednjih godina pred drugi rat radi kao nastavnik u školi za defektnu decu u Beogradu.

Drugi svetski rat je kao rezervni jugoslovenski oficir proveo u zarobljeništvu. Levičarskih ubeđenja, aktivan je komunistički propagator i u zarobljeničkom logoru, zbog čega je, po kazni, promenio više oflaga. Vratio se u Beograd, gde mu je živela porodica sa dve male ćerke, četrdeset pete godine.

Posle rata, radi u Beogradu i Negotinu, a od januara 1949. je u svom rodnom kraju, u Učiteljskoj školi u Novom Pazaru, koja ga je, kao Sandžakliju, pozvala u stručnu pomoć. Živeći napola u Beogradu a napola u Novom Pazaru, razredni starešina Boža Karličić kroz godinu dana izvodi na maturu prvu generaciju novopazarskih učiteljaca.

UČENICI tog razreda su bivši partizanski borci koji su donekle zaostali u školovanju, zbog čega su stekli pravo da već posle tri godine polažu viši tečajni ispit. Vatreni aktivisti, oni ističu da jedva čekaju da stignu "na teren" zaostalih sandžačkih sela i da počnu da vaspitavaju i obučavaju decu.

Partija u tom trenutku vodi neku kampanju u prosveti - njen organizator je Milovan Đilas - i želi da je obeleži nečim spektakularnim. Odlučuju se da Broz primi najuspešniji razred neke škole i izbor pada na učiteljce iz Novog Pazara. U Beograd putuju maturanti Bože Karličića.

Tako, na samom početku pedesete godine, šef države prima dvadeset pet novopazarskih učenika, koji su uglavnom stariji nego redovni maturanti, direktora i nekoliko profesora. S njima je i ministar prosvete Srbije Mita Miljković.

Prijem teče u ugodnom raspoloženju. Dvorski fotograf pravi nekoliko fotografija na kojima se vide razdragana lica domaćina i posetilaca. Profesora Bože Karličića, slučajno ili namerno, na fotografijama nema.

Kad dođu na red, svi izražavaju svoja egzaltirana mišljenja. Samo Boža ima da kaže nešto kritičko. Koliko je porodica saznala, prema rečima ćerke Krinke, on je rekao "drugu Titu" da deca u Novom Pazaru žive u veoma teškim uslovima, da nemaju olovke i sveske za učenje, dok na drugoj strani vide da se rukovodioci odaju slatkom životu.

PROFESOROVE reči su izazvale konsternaciju, ali prijem se završio mirno. Đaci i nastavnici su se vratili u Novi Pazar.

Odmah po povratku u Novi Pazar, međutim, Boži Karličiću je organizovan bojkot. Dvadesetak dana kasnije, "sami učenici" izbacili su profesora iz škole.

On se vratio porodici u Beograd. Jula te godine bio je uhapšen i, novembra pedesete, kažnjen na dve godine kazneno-popravnog rada i sa šestom grupom doteran na Goli otok.

U porodici se smatra da je na Otoku bio dva puta bojkotovan "zato što nije mogao nikoga da udari". Nekad ovisok, lep čovek, kući se vratio novembra pedeset prve teško bolestan i potpuno izmenjena lika. Živeo je još četiri godine i početkom pedeset šeste, tek napunivši pedeset prvu, umro. Porodici je izgledalo da je pušten samo da ne bi skončao u logoru.