PET godina pre nego što je potpisan Versajski sporazum sa Nemačkom, u Beču je, na Vidovdan 1914. godine, osvanuo sunčan dan. Od kada se pamtilo, leto nije bilo lepše. Udruženje srpskih studenata u Beču "Zora" spremalo je veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca u prostorijama "Štatparka". Uveče je trebalo da se održi bal na koji je pozvan i srpski poslanik - Jovan Jovanović zvani Pižon. "Meni su dodelili patriotsku i tešku, dužnost, da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika...", zapisao je tadašnji student Miloš Crnjanski, opisujući kako je peglao svoj frak u vreme kada se u Sarajevu desio kobni atentat i dodaje: "U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita." Crnjanski neće zaplesati s poslanikovom suprugom jer se "bal neće moći održati, nikada..." U međuvremenu, u Beč je stigla vest o pogibiji austrijskog prestolonaslednika Franje Ferdinanda i njegove supruge Sofije.

UMESTO proslava, balova i letnjeg odmora, srpskog poslanika i njegovo Poslanstvo u Beču čekao je mesec napetosti, diplomatskih trzavica, pretnji i neizvesnosti. "Nemoguće je utvrditi kakav će stav Vlada (u Beču) zauzeti prema nama", sa zebnjom je beležio Jovanović.

Već drugi dan nakon atentata poslanik Jovan Jovanović Pižon odlazi u austrougarsko ministarstvo inostranih poslova da prenese kako srpska vlada duboko žali i "najenergičnije osuđuje sarajevski zločin" i kako će učiniti sve da spreči agitaciju i ilegalne radnje protiv habzburške Carevine uključujući i izvođenje pred sud svih lica eventualno umešanih u zaveru. Poslanika nije dočekao ministar Berhtold nego njegov pomoćnik. Saslušan je bez komentara. Zvaničan odgovor Austrougarske se tek očekivao, ali je bečka štampa već bila prepuna napisa o tome kako je "zločin pripremljen u Beogradu".

SRPSKO poslanstvo u Beču, od 30. juna, bilo je praktično okruženo policijom i žandarmima, dok je osoblje bilo pod stalnim prismotrom. "Naše kretanje i naše komunikacije sa spoljnim svetom bili su otežani... Početkom jula čak i telegrafska komunikacija postala je teška." (J. J. Pižon) Dan kasnije, 1. jula, poslanik Jovanović javlja Beogradu kako su "ispred (srpskog) Poslanstva održane demonstracije... Čim dobijem sigurnu informaciju da je spaljena zastava uložiću protest... U narodu se širi mržnja prema Srbima i Srbiji, naročito u nižim slojevima katoličke veroispovesti, bečkoj štampi, vojnim krugovima."

"Princip je svojim aktom, ipak udario svima nama na čelo žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji nego u celoj Evropi." (Crnjanski)

IPAK, bura koja je nailazila još nije morala da znači i veliki rat. Ljudi su nastavili da normalno žive. "Beč se raseljavao u banje, prema običaju XIX veka. Sve se iz Beča razišlo u letovališta... bezbrižnost u Evropi bila je tolika da je, na primer, vrhovni komandant srbijanskih trupa (vojvoda Putnik) došao, na lečenje, u jednu austrijsku banju...". (Crnjanski) Srpski poslanik je u svom izveštaju komentarisao kako se prvih nekoliko dana, tj. do kraja juna, ipak činilo da se pitanje posledica Sarajevskog atentata "normalno razvija". Međutim, početkom jula, on primećuje niz "nejasnih indicija" koje su ukazivale na postojanje skrivenih namera. Štampa prvo piše o mogućem ratu, a zatim iznenada (u stvari, po nalogu Vlade koja je želela da "uljuljka" drugu stranu) prestaje da se bavi Srbijom; austrijski ministar rata i načelnik Generalštaba prekidaju odsustvo i vraćaju se u Beč; odnos austrijskih zvaničnika prema diplomatama se menja... "Austrija je, međutim, pripremala ultimatum Srbiji i rat, tajno, kao što se zločin priprema." (Crnjanski)

KADA je poslanik Jovanović naredio da se povodom prenosa u Beč posmrtnih ostataka nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge zastava u rezidenciji u znak žalosti spusti na pola koplja, došlo je do "bučnih demonstracija" ispred zgrade poslanstva (3. jula). Iako je policija tražila da se srpska zastava ukloni, kako bi se masa smirila, poslanik Jovanović je to odbio. Zastava je skinuta tek nakon što je završena misa pokojnicima u Dvorskoj kapeli. Crnjanski je slikovito opisao poslednji ispraćaj poginulih nadvojvode i njegove supruge: "U ušima katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala s tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi... Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala."

POSLANIK Jovanović nije imao mnogo vremena da se posveti analizi habzburškog pogrebnog ceremonijala. Nakon nekoliko dana (15. jula) saznao je da su ministri Dvojne monarhije "preksinoć održali sastanak" čiji je sadržaj bila tajna. "Koji će koraci biti preduzeti?", pitao se poslanik u analizi poslatoj u Beograd 15. jula 1914. godine, "U kom vidu? Kakve će zahteve Austrougarska postaviti Srbiji?" Poslanik nije mogao znati da je već nekoliko dana ranije (6. jula) austrijski car Franjo Josif I primio poruku od nemačkog cara Vilhelma II kojom je "Nemačka obećala apsolutnu podršku Austriji, čak i protiv Rusije, ako Austrija želi da raščisti sa Srbijom".

JOVAN Jovanović Pižon karijeru je započeo prvo kao sudija (1892-1896), a zatim kao pisar u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije (1896-1900). Bio je neko vreme i profesor prava da bi se 1903. definitivno opredelio za diplomatsku službu. Već u decembru 1904. Nikola Pašić je Jovanovića poslao kao otpravnika poslova poslanstva u Sofiji sa zadatkom da radi na srpsko-bugarskom sporazumu. Mladi diplomata je na ovom prvom značajnom zadatku pokazao umešnost za traženje kompromisa oko Makedonije - pitanja koje je duboko delilo dva suseda. Od 1904. godine Jovanović radi u konzularnom odeljenju Ministarstva inostranih dela. Ovo odeljenje imalo je za zadatak da rukovodi aktivnostima srpskih konzula u Makedoniji, u kojoj se u to vreme razvila ogorčena borba za uticaj na stanovništvo, koja je postala i fizička borba između srpskih, bugarskih i grčkih četa. U kritičnim danima Carinskog rata 1906. godine sa Austrougarskom, Jovanović odlazi u Atinu, a zatim u Kairo u potrazi za novim tržištima za stočni izvoz Srbije. Odatle je upućen na rad na Cetinje. Nakon mladoturske revolucije u Carigradu, prilike u Makedoniji se menjaju, a Jovanović 1909. postaje generalni konzul u Skoplju. Preko konzulata u Skoplju srpska vlada je nastojala da ostvari uticaj na širokim prostorima od Kosova pa sve do Soluna. Jovanović je delovao preko srpskih škola i crkve, pomagao je Organizaciju srpskog naroda u Osmanskoj carevini, a držao je i veze sa srpskim vojvodama koje su učestvovale u četovanju.


ISKUSAN DIPLOMATA

Poslanik srpske kraljevske vlade u Beču Jovan Jovanović Pižon bio je iskusan diplomata koji je u dotadašnjoj karijeri prošao mnoge teškoće i krize. Rođen 1869. godine, pripadao je onoj generaciji srpskog građanskog društva koja je mogla da stekne visoko obrazovanje u inostranstvu i koja je mnogo doprinela napretku srpske države i društva u drugoj polovini XIX i početkom XX veka. Završio je pravni fakultet u Parizu i vratio se u zemlju, ne samo s dobrim poznavanjem prava i francuskog jezika nego i sa stečenim navikama u odevanju i ponašanju. Oblačio se, za beogradske prilike, elegantno i originalno, po francuskoj modi nosio je i visok okovratnik, zbog čega je zadobio nadimak "Pižon" (golub).