TURSKI i albanski pritisak na Srbe u Staroj Srbiji krajem XIX veka bivao je sve jači. "Pale se kuće, ucenjuju se sela, otimaju se devojke i otimaju prvi domaćini", javljao je Nušić u izveštaju iz maja 1894. godine. O odnosu lokalnih vlasti i Albanaca prema konzulatu, uspomenu je ostavio i profesor Slobodan Jovanović, koji je po nalogu tadašnjeg ministra inostranih dela 1894. obišao sve srpske konzulate u Turskoj. "Dok sam se ja bavio u tom mestu (Prištini) našem je vicekonzulu (Nušiću) i zvanično zamereno što njegov kavaz ide u Gračanicu (mada je kavaz išao po vodu), pa onda, preporučeno mu je u prijateljskoj formi da ne izlazi na balkon pošto se čaršija zatvori, jer se u čaršiji to smatra za neki prkos i najposle, opet dok sam ja bio, bilo je jednog dana... u samoj varoši pravo puškaranje."

LOKALNE turske vlasti su branile Srbima s Kosova da dolaze u konzulat u Prištini ili da kontaktiraju s konzulom. Nušić se, međutim, na ovo nije mnogo obazirao. Kao i u književnom radu, pokazivao je dovitljivost, bio je komunikativan, inicijativan, snalažljiv, duhovit, a uz to govorio je i turski jezik. Obilazio je bez straha Srbe po Kosovu. "Ulazio je i u kuće kafu da popije, sve da vidi i da čuje... Dolazio je seljacima i na svadbe, zvan i nezvan. A to je bila velika radost i počast za domaćina! Tada bi i svadba bila veselija", zapisao je o Nušiću Janićije Popović. "On beše vesele naravi i za svakog je imao prigodnu reč." Okretan i spretan s ljudima, Nušić je znao da stekne prijatelje i među Turcima i Albancima, pa su mu neki turski činovnici postali "došaptači".

NA NUŠIĆEVU inicijativu skupljan je prilog za manastir Gračanicu, za podizanje škole u tom mestu, za školovanje učenika iz krajeva pod Turcima, dovođenje prvog srpskog vladike Dionisija, kome je Nušić ispevao i malu himnu, kao i za mnoge druge inicijative i dobročinstva. J. Popović je opisao Nušićevu spretnost kada je prištinskog mutesarifa (tj. upravnika) ubedio da se najboljim đacima iz srpske škole dodeli stipendija za studiranje na liceju u Carigradu i kada je obezbedio da se bez odobrenja turskih vlasti otvore prvi razredi srpske gimnazije u Prištini. Nušić je učestvovao i u akciji srpske vlade da se obezbedi otvoranje prve srpske knjižara u Prištini (1890).

U SVOJIM sećanjima Slobodan Jovanović daje anegdotu koja prikazuje Nušićevu domišljatost i duhovitost. Došavši iz Prištine na odsustvo u Beograd, Nušić je pokušavao da se nešto duže zadrži u glavnom gradu, što nije nailazilo na razumevanje načelnika ministarstva Pavlovića. Znajući, međutim, za sklonost svog šefa da se bavi prekrajanjem diplomatskih uniformi, Nušić "sasvim ozbiljno podnese predlog da se za naše konzule u Turskoj zavede naročita kapa, vrsta kačketa" jer, navodno, šeširi ne ulivaju dovoljno poštovanja Turcima, pošto im nisu dovoljno "svečani". "Pavloviću zasijaše oči od zadovoljstva - Kakvu mislite formu kape?" Nušić je nakon toga danima dolazio kod načelnika donoseći mustre i crteže za kapu. "I dok se kapa nije sačinila, Nušić je sedeo lepo u Beogradu, zadržan 'službenim' poslom."

BRANISLAV Nušić je o svom boravku i putovanjima pa Kosovu objavio 1902. godine monografiju "Kosovo - opis zemlje i naroda", kao i putopis:" S Kosova na sinje more - Beleške s puta kroz Arbanase" (1894). On je takođe znatno pomogao da srpska vlada objavi "Belu knjigu" o albanskim zločinima nad srpskim stanovništvom, koja je izdata pod naslovom "Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898-1899".

VELIKI ZNAČAJ KONZULA NA KOSOVU RAKIĆ je, bez sumnje, bio neobična pojava kada je onako otmen, dostojanstven, gospodstven, skupa sa suprugom Milicom (rođenom Kovačević), "devojkom iz najbolje beogradske kuće", prolazio blatnjavim sokacima orijentalne čaršije. "Nigde valjda", napisao je Rakić, "nisu životne prilike tako bedne a život bez draži kao ovde. Pa ipak, nigde nisam video da je duša tako slatka kao ovde." Rakić se s postojanošću i hrabrošću posvećivao poslu čiji značaj za državu i narodu je dobro znao. "Proročki je nosio našu nacionalnu veru", zapisao je jedan njegov tadašnji poznanik. "Ta njegova vera kao zaraza je uticala na okolinu."

Uz Nušića je u konzultatu u Prištini radio još jedan srpski književnik, pesnik Vojislav Ilić (1893). Ilić je bio zadovoljan poslom i radom s kolegom Nušićem. U jednom pismu opisao je stanje u Prištini: "Sigurnosti nema bog zna kakve ni u samoj varoši gde je pašina rezidencija. Onomad na noć pripucaše oko naše kuće... Uostalom ovakvi događaji nisu retki." Međutim, u jesen iste godine Ilićevo zdravstveno stanje se pogoršalo (imao je tuberkulozu), tako da se početkom 1894. vratio u Beograd, gde je i umro.

POČETKOM XX veka situacija srpskog življa na Kosovu nije se popravila. Osmansko carstvo je prolazilo kroz period novih nemira i nestabilnosti. Godine 1908. izbila je u Carigradu tzv. Mladoturska revolucija. Sultan Abdul Hamid II bio je srušen s vlasti 1909. U ovo teško i nemirno vreme još jedan naš poznati pisac i diplomata, Milan Rakić, proveo je desetak godina po konzulatima u Turskoj.

Milan Rakić (rođen 1876) bio je desetak godina mlađi od Nušića. Završio je pravo u Beogradu i Parizu (1900). Diplomatsku službu u kojoj je proveo ceo radni vek otpočeo je 1905. godine u konzulatu u Prištini u zvanju pisara II klase. Zatim je jedno vreme radio u konzulatu u Skoplju. Vratio se u Prištinu 1906-1907. Onda je radio u konzulatu u Solunu (1907-1908) i, najzad, postavljen je za konzula u Prištini u jednom od najosetljivijih perioda, uoči Prvog balkanskog rata (1908-1911).

"OSIM kajmakove kuće, srpski konzulat jedina je nešto pristojnija građevina između svih tiju izbi i čatmara u kojima žive Arnauti, Turci i Srbi" - zapisao je strani posetilac Prištine u 1911. godini (Šveđanin A. Jensen). "Čak i u sušno doba, teško je proći ulicama, a na kiši put postaje kaljuga na kojoj se ljudi i stoka jedva mimoilaze." Ipak, Rakić i njegova supruga su nastojali da žive što normalnije, kao da su u Beogradu. Kuću u kojoj su živeli uredili su "po beogradski", a na najvažnijem mestu u gostinskoj sobi postavljen je klavir. Vrlo često, Rakići su u zgradi konzulata s gostima iz Srbije priređivali prave kamerne svečanosti, male koncerte i poetske događaje na koje su pozivali lokalne trgovce i njihove porodice. "Rakić je imponovao svojom nausiljenošću i prirodnom otmenošću. Prvim dodirom toliko bi ovladao čovekom da bi mu se on sav predao." (S. Zafirović) Ipak, teški uslovi života uticali su na Rakićevo zdravlje. Tokom boravka u Staroj Srbiji, zadobio je malaričnu bolest koju je vukao do kraja života.