POSLE raspada Kraljevine Jugoslavije i mađarske okupacije Bačke koja je, praktično bez otpora, završena za svega pet dana (11-16. april 1941), oko 225.000 bačkih Srba našlo se u izuzetno teškom položaju. Masakrom 3.500 srpskih civila u Somboru, Subotici, Kuli, Sirigu, Crvenki, Novom Sadu i drugim mestima, nova vlast im je, više nego rečito, pokazala čemu mogu da se nadaju ne prihvate li, bespogovorno, vraćanje Mađarske u "hiljadugodišnje granice", kako je govorio njen regent Mikloš Horti.

Tokom proleća i leta, jedini otpor pokušali su da pruže komunisti, ali je odmazda bila toliko žestoka da je, s kraja jeseni 1941, i taj otpor gotovo potpuno zamro. Tome je, u velikoj meri, doprinelo i formiranje zloglasnog Suda načelnika mađarskog kraljevskog generalštaba. Odluku o tome mađarska vlada je donela 28. oktobra 1941. godine, na pismeni zahtev načelnika tog generalštaba, generala Ferenca Sombathelji-Knausa.

GENERAL Sombathelji koji će, kako su naši čitaoci već videli, početkom januara 1942. narediti krvavu raciju u Šajkaškoj, a nešto kasnije i njeno proširenje na Novi Sad, tako postati i sudski naredbodavac za pokretanje postupaka i jedini ovlašćeni da potvrđuje, preinačuje ili ukida sudske presude. Najčešća presuda bila je smrt, a suđenja i egzekucije širom Bačke odvijali su se gotovo svakodnevno.

U takvim okolnostima, episkop bački Irinej Ćirić našao se u izuzetno teškom položaju. Oči prestrašenog naroda bile su uprte u crkvu, na pomoć se nije moglo računati niotkuda, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da nevoljno sarađuje sa mađarskim vlastima i narod spase koliko god je to bilo moguće.

EPISKOP Ćirić se tako obratio i Sombathelji, sedam-osam puta, molbama za pomilovanje osuđenih na njegovom sudu, što je ovaj i potvrdio na saslušanju pred istražnim organima početkom novembra 1946. u Novom Sadu.

- U svim tim molbama, mislim, izašao sam mu u susret, osim u slučaju molbe za pomilovanje Svetozara Markovića - rekao je tada Sombathelji.

Reč je o sekretaru PK KPJ za Vojvodinu, potonjem narodnom heroju Svetozaru Markoviću Tozi, za čiji život je vladika Ćirić molio uprkos nespojivim ideološkim razlikama.

Uz to, episkop Ćirić je, takođe pokušavajući da isposluje bolje uslove za Srbe u Bačkoj, u nekoliko navrata telefonom razovarao i sa Miklošem Hortijem. Kada su do njega počele da stižu strašne vesti o raciji u Šajkaškoj, a 8. januara ga posetio i njen komandant, general Ferenc Feketehalmi-Cajdner, tražeći da potpiše i, kao svoj, izda proglas u kojem osuđuje komunizam i narod poziva na mir i pokornost, što je odbio, odlučio je da pokuša da razgovara sa samim mađarskim regentom.

HORTI ga je, navodi u knjizi "Racija u Južnoj Bačkoj 1942" novosadski istoričar Zvonimir Golubović, primio 12. januara 1942, dakle istog onog dana kada su Sombathelji-Knaus i ministri unutrašnjih poslova i odbrane, Ferenc Keresteš-Fišer i Karolj Barta, uz regentovu saglasnost, doneli odluku o proširenju racije i na Novi Sad.

LAŽI LASLA BARDOŠIJA Pošto odgovora na njegovo pismo nije bilo, Erne Bajči-Žilinski je zatražio audijenciju kod Lasla Bardošija. Primljen je 22. januara, dakle kada je pokolj u Novom Sadu već uveliko trajao. Šira javnost o tome, međutim, još nije znala mnogo, a Bardoši je Žilinskog pokušao da umiri tvrdnjom da je, prethodnog dana telefonom zvao Novi Sad i naredio da ne bude nikakvih svireposti. "Nije govorio istinu", s gorčinom je, docnije, u svom dnevniku zapisao Erne Bajči-Žilinski.

Opisujući, na osnovu Ćirićevih posleratnih izjava pred istražnim organima nove Jugoslavije, njihov razgovor, Golubović navodi da je to, zapravo, bio Hortijev dug i brz monolog, u kome je govorio o svojim vezama sa Srbima tokom oficirske karijere, o aktuelnom ratu, komunizmu i snazi ruske vojske, gotovo ne dozvoljavajući vladici da dođe do reči. Kada je ovom to, ipak, pošlo za rukom, Ćirić je pomenuo i ono što je do tog trenutka čuo o događajima u Šajkaškoj, uključujući i ubistvo prote Svetozara Vlaškalića u Mošorinu i vešanje više lica u Žablju, izrazivši strepnju da do takvih dođaja može doći i u Novom Sadu.

"Na to je Mikloš Horti ustao uz primedbu da o tako nečemu nema saznanja (izveštaja) i naklonom glave stavio do znanja Irineju da je audijencija završena", navodi Golubović.

OČAJNOM vladici nije preostalo ništa drugo no da se vrati u Novi Sad i čeka sve gore i gore vesti iz Šajkaške u kojoj je pogrom Srba i Jevreja i dalje trajao. I da sluša sve zloslutnije najave da se isti užas sprema i Novom Sadu.

Šajkaška je, inače, tih dana bila potpuno blokirana, a prenošenje vesti o masovnim pogubljenjima u njoj najstrože zabranjeno. Ipak, one su se, nezaustavljivo, širile, ne samo u Bačkoj, već i u unutrašnjim delovima Mađarske. Erne Bajči-Žilinski, osvedočeni prijatelj Srba i poslanik Stranke malih posednika u mađarskom parlamentu, detalje o pogromu saznao je od Milana L. Popovića, urednika novosadskog dnevnog lista "Nova pošta". Popović je, uzgred, bio čovek od Hortijevog ličnog poverenja za srpska pitanja u Bačkoj, što će ga posle rata koštati glave, o čemu će, takođe, biti biti reči u ovom feljtonu.

SAZNAVŠI šta se u Šajkaškoj dešava, Bajči-Žilinski je 19. januara 1942. predsedniku mađarske vlade Laslu Bardošiju uputio pismo u kojem je protestovao protiv zločina u Šajkaškoj.

"Moram da podignem glas protesta protiv tog germanskog sadističkog stila, koji je nemađarski i nečovečan, zbog odmazde zbog žabaljske pobune bednih razmera, koja je, navodno, zahtevala žrtvu 1.800 srpskih duša, a među njima je bilo i nedužne dece (novorođenčadi, žena, devojaka)", pisao je, uz ostalo, Bajči-Žilinski mađarskom premijeru.

Opisujući sopstvena osećanja u trenutku kada je to činio, on je, navodi u knjizi "Mađari u Vojvodini 1918-1947" Enike A. Šajti, u svom dnevniku zabeležio:

"Ovo pismo je začeto u možda najvećem afektu i očaju mog života".

OČAJ velikog čoveka i iskrenog prijatelja Srba bi, sasvim sigurno, bio još veći da je znao da je upravo tog ledenog 19. januara u kojem on od Bardošija uzalud traži da pogrom u Šajkaškoj prestane, u Srbobranu u toku bilo savetovanje generala Ferenca Feketehalmi-Cajdnera sa komandantima koji će, pod njegovom neposrednom kontrolom, kroz dva dana otpočeti pokolj kakav u Novom Sadu nije zabeležen ni pre ni posle toga.

Na tom savetovanju, Feketehalmi-Cajdner je na čelo Drugog oružanog odreda, sastavljenog od više vojnih i žandarmerijskih formacija, i zvanično postavio pukovnika Jožefa Grašija, o čemu se, nekoliko dana ranije u Budimpešti dogovorio sa Sombathelji-Knausom. Tom prilikom, Grašiju je sugerisao "da primeni uspešan način čišćenja kojim se, u Šajkaškoj, koristio komandant Prvog oružanog odreda, pukovnik Laslo Deak".

U Šajkaškoj je, da podsetimo, za petnaestak dana zverski ubijeno 2.345 duša, a surova smrt ukupno 1.246 nedužnih Novosađana koja će uslediti od 21. do 23. januara, potvrdiće da je ova strašna sugestija ozbiljno shvaćena.