SRCE POD PRITISKOM: Đeneral Milan Nedić

U novinama je pre nekoliko dana osvanula vest da će početkom decembra u Višem sudu u Beogradu biti održano prvo ročište u postupku rehabilitacije generala Milana Nedića, čoveka koji je proglašen narodnim izdajnikom zbog saradnje sa okupatorskom nemačkom vlašću, i koji je uz pomoć Udbe izvršio samoubistvo 1946. godine. Podnosioci zahteva za rehabilitaciju su Srpski liberalni savet, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, kao i porodica Nedić.

Pretpostavimo da većina građana nema vremena da se bavi istorijom, pogotovo ne njenim redefinisanjem: Milan Nedić je za većinu koji su učili istoriju u poslednjih pedesetak godina bio vođa marionetske vlade koja je kapitulirala pred nemačkom okupacijom, čovek koji je zagovarao saradnju sa okupatorom. Da li je to činio iz kukavičluka, zbog izdajničke prirode ili zato što je pokušavao da, što tvrde njegovi branioci, kao veliki srpski patriota sačuva srpski narod od stravičnih stradanja kojima je bio izložen u Drugom svetskom ratu, biće, sigurno, u danima koji dolaze jedna velika tema.

Ono što je, međutim, daleko zanimljivije od priče o Milanu Nediću i njegovoj eventualnoj rehabilitaciji, jeste kako su na vest o potonjoj raspravi u Višem sudu reagovali u ovdašnjoj javnosti. Lako je primetiti da su se najviše zgrozili i usprotivili oni koji danas sa ponosom i velikom agresijom rade za dobrobit aktuelnih okupatora Srbije, sve koristeći upravo nedićevsku argumentaciju o koristi Srbije ukoliko bude krotka i ne skrene sa pravog puta, ukoliko se svrsta uz sile koje gospodare svetom, čak i kada te sile otvoreno i bez ikakve anestezije rade protiv interesa ove zemlje.

Ne slušamo li neprestano istu muzičku matricu sa kojom se ovde peva da Srbija, u ime sopstvene budućnosti, treba da udovoljava vladama drugih država, ali i multinacionalnim korporacijama, investitorima iz inostranstva, ideološkim centrima za pravilno razmišljanje i globalnim medijima kojima treba da se svidi? Tuđi interesi se proglašavaju našim nacionalnim interesima, dok se svim raspoloživim sredstvima srpskoj javnosti neprestano usađuje ideja da je jedini interes Srbije da stane pod skute onih koji je pokoravaju, jer je to jedini način da sačuva svoje (krnje) granice, da se spase od eventualnog rata i međunarodne izolacije i sigurne ekonomske propasti.

Zaprepastilo me je kad sam ovih dana pronašla referat Milana Nedića koji je podneo novembra 1940. posle čega je smenjen sa dužnosti ministra vojske i mornarice i penzionisan. Ovaj referat je decenijama bio krunski dokaz njegovog germanofilstva i izdaje.

"Više se ne može i ne sme govoriti o našoj neutralnosti. Sada moramo sebi postaviti ovo pitanje: - Hoćemo li u antikomunistički blok, tj. sa Nemačkom i Italijom ili protiv njih?

Napašće nas: Nemačka, Italija, Mađarska i Bugarska. Da li ćemo moći da izdržimo? - Ne, kategorički ne! Bićemo plen svih silnih neprijatelja. Raskomadani pre svršetka ovog Svetskog rata.

Nemačka je zauzela evropski kontinent i neograničeni je gospodar. Sa svojih devedeset miliona Nemaca, ako ne nastupi građanski rat u njoj, ona će biti dugo i dugo njen gospodar. Pored toga Nemačka je bila i biće naš silan sused. Pa je prirodno da ispitamo i tu mogućnost. Ako se rešimo na ovo, onda šta dobijamo: prvo produžićemo sebi život, drugo, suzbićemo zahteve gramzivih suseda i, treće, iako na kraju krajeva ipak izgubimo izvesne delove zemlje za kompenzaciju susedima, nećemo svakako izgubiti onoliko i onako kao ako bi bili neprijatelji i silom pokoreni. U protivnom izgleda mi da će Srpski narod poraz Jugoslavije najviše platiti."

Lako je, naravno, reći da je politika Hitlerove Nemačke bila zločinačka, pa je utoliko lakše zgražavati se nad Nedićevim predlozima.

Ali, kakva je danas politika SAD, NATO i EU, ne treba da nam objašnjavaju globalni mediji - dovoljno je pitati milione nesrećnika u Libiji, Egiptu, Siriji kojima je novi svetski poredak doneo "demokratiju" i rasulo svake vrste.

Izdaja je mnogo relativna stvar, danas neuporedivo relativnija nego ikada. Tim pre što na čelu svetske sile koja malim narodima diljem planete donosi samo ratove, bedu, glad i agoniju, sedi čovek koji je i pre nego što je stupio na presto dobio Nobelovu nagradu za mir.