NAJVEĆI boem među Dunđerskima bio je Bogdan, markantna ličnost, obrazovan i poznat u narodu kao "veleposednik starobečejski i sentomaški". Vodio je buran lični i politički život, voleo putovanja, konje i žene, prijateljevao sa portretistom i ikonoslikarom Urošem Predićem.

Bogdan je bio unuk rodonačelnika porodičnog imanja Dunđerskih, Gedeona Gece i sinovac Lazara koji je taj posed višestruko uvećao. Rođen je 1861. godine u Srbobranu u drugom braku svog oca Aleksandra (Šandora) i izvesne Elze.

Posle završena četiri razreda srednje škole, otac ga je poslao u Poljoprivrednu školu u Beču. Stekao je solidno obrazovanje i naučio nemački jezik, što je uz porodični trgovački gen bilo dovoljno da udvostruči nasleđeno imanje. Imao je velike posede u Srbobranu i Starom Bečeju. Sebi za ljubav i uživanje, stvorio je jednu od najvećih i najslavnijih ergela konja.

Ergela je u blizini velelepnog dvorca koji nosi ime "Fantast", po čuvenom pastuvu. Nasuprot maniru svog strica Lazara, koji je dvorce kupovao zajedno sa imanjima, Bogdan je 1920. godine sam izgradio zamak.

SVOJOM belinom, visokim četvrtastim tornjem i kupolastim krovovima, velelepni dvorac na 15-ak kilometara od Bečeja, ušuškan u meko bačko zelenilo, i danas škaklja i raspaljuje maštu posetilaca.

Lepota tog zdanja je u mešavini neogotskog stila, klasicizma i maštovitih detalja koje je vlasnik uočio i doneo sa dalekih putovanja, iz poseta peštanskim i bečkim dvorovima.Na svoju i onako raskošnu palatu, poput pozlate, dodao je Dunđerski još i detalje italijanske graditeljske elegancije.

Da bi njegova oaza baš po svemu odisala originalnošću, dovezao je izdaleka egzotične životinje, među kojima je bilo i muflona. I sokola koji je sa njegovog ramena, sa tornja zamka nadgledao posed kome se kraj ni odatle, sa te najviše tačke u ravnici nije mogao dogledati.

BOGDANOVO graditeljsko nadahnuće nije se istrošilo na zamku. Čim je ta raskošna građevina završena, odlučio je da u neposrednoj blizini sagradi i mesto za svoj večni počinak. Dr Georgije Letić, administrator Karlovačke mitropolije, izdao mu je dozvolu za izgradnju kapele u neovizantijskom stilu po nacrtu graditelja Josipa Krausa. Temelji kapele osvećeni su 1920, kada je Bogdanu bilo 59 godina i već dugo je bio u prijateljstvu sa Urošem Predićem.

POZNANSTVO je započeto devedesetih godina 19. veka dok je Predić oslikavao ikonostas za Hram Svetog Đurđa u Starom Bečeju. Docnije, po Predićevim nacrtima, urađen je ikonostas sa 12 ikona za Bogdanovu kapelu. Vajar Đorđe Jovanović izradio je u bareljefu Bogdanov lik i lik Uroša Predića. Ulaz u kapelu krasi slika Tajne večere, takođe Predićevim kistom rađena.

Iz tog vremena datiraju i priče da na Predićevim ikonama pažljiv posmatrač može da uoči zapravo likove - Bogdanovih konkubina. Ovaj veleposednik, naime, nikada nije bio ženjen, niti je imao zvaničnog poroda. Retki zapisi svedoče da je Bogdan voleo dve žene sličnog imena. Maru, ženu svog kovača, Bogdan je otkupio za 21 jutro zemlje. Ona je obavljala posao domaćice na imanju Dunđerskog. Imala je, navodno, vrelu krv, pa je veleposednika, koji je često i nadaleko putovao, varala sa - svojim bivšim mužem. Druga Bogdanova ljubav, Marica, bila je Mađarica gospodske krvi.

I POLITIKA je bila Bogdanova strast. U dva navrata bio je poslanik u Ugarskom saboru - od 1911. do 1918. godine biran je u Starom Bečeju na vladinoj listi. Za vreme mađarske okupacije postavljen je za poslanika (1942-1943). Kao "savesni zastupnik narodnih interesa", velikom većinom glasova pobedio je poslaničkog kandidata iz mađarske 48 - osmačke partije.

Hroničari su zabeležili da je u oba svoja mandata u Ugarskom saboru, Bogdan Dunđerski savesno i marljivo obavljao poslanički posao. Ali,gle čuda, samo jednom je tražio reč u tom visokom domu. Rekao je da je u sali zagušljivo i dodao: " Molim da se otvori prozor!"

Posle pogroma hortijevaca, 1942. godine u vreme kada je njegovo ime već bilo na vrhu komunističkih spiskova "narodnih neprijatelja", obilazio je Šajkaš i Irig. Baš tokom te dvodnevne posete, pripisano mu je saučesništvo u zlu, jer za sve vreme svog saborovanja ni rečju nije spomenuo, niti tražio odgovore na krvava bačka događanja.

KAKO se već naredne godine upokojio, izbegao je komunističku odmazdu. Na ukopu, u oproštajnom govoru njegov prijatelj Milan L. Popović tronutim glasom rekao je da je Bogdan bio "u sebe povučen čovek koji nije voleo da se nameće u prve redove, a tu njegovu osobinu mnogi su tumačili pogrešno".

- On je često bio ukalupljen u svoje nazore i osobenosti,ali se iskupljivao nečim mnogo dragocenijim - nespornom veličinom svoje čestite srpske duše, snažne u svojoj samilosti, gorostasne u svojoj prostoti govorio je Popović nad odrom svog prijatelja.

Bogdan Dunđerski i danas počiva na svom imanju u kapeli koju je izgradio. Prema nekim izvorima, i sam Uroš Predić imao je želju da tu bude sahranjen, ali se u onih 10 godina koliko je nadživeo Bogdana, ipak opredelio da mu počivalište bude u Orlovatu.

Da li iz želje da ugodi meštanima rodnog sela ili pak iz strepnje da se potonje generacije ne izruguju tolikoj bliskosti sa veleposednikom... Taj deo umetnikove i biografije Bogdana Dunđerskog škakljaće maštu sve dok velelepni beli zamak bude postojao.


TESTAMENT ZA MATICU

CELO svoje imanje Bogdan je testamentom 1940. godine ostavio Matici srpskoj. Reč je o dve kuće u Bečeju, 342 katastarska jutra zemlje sa zamkom (koji je u međuvremenu postao hotel) i kapelom i 26.771 penga. Njegova želja bila je da se na imanju osnuje poljoprivredna akademija. Na taj način hteo je da doprinese nacionalnom, prosvetnom i privrednom jačanju Srba. Pošto je zemlja došla pod udar agrarne reforme, a nešto kasnije su nacionalizovane i kuće, zadužbina je zaživela sa gotovinom i pokretnostima u vrednosti od 794. 870 dinara. Fondacija je statutom namenjena za stipendiranje studenata poljoprivrednog fakulteta. Na osnovu zakona o restituciji, Matica srpska očekuje da joj se vrati imovina koju joj je zaveštao Bogdan Dunđerski.