SRCE POD PRITISKOM: Velika seoba

Šokirani poražavajućim i potresnim slikama kolona izbeglica iz Afrike, Sirije, Iraka i drugih delova sveta u kojima su snage NATO i Amerike uvodile demokratiju, tako što su im razarale države, ekonomiju, kulturu, i ostavljale ih na milost i nemilost građanskim ratovima, bedi i bez budućnosti, građani Srbije su se našli u nekoj vrsti ambivalencije.

Nova Velika seoba naroda, morbidna u svojoj silovitosti, snazi i neumitnosti, zaprepašćuje, ljuti i plaši najviše one koji su za nju odgovorni. U Srbiji, koja iznenada postaje vidljivo mesto te tragedije zapanjujućih razmera, sreću se sažaljenje i strah. Sa jedne strane, postoji razumevanje težine položaja te reke nesrećnika koja se ovih dana u Đevđeliji ukrcava na vozove koji voze u Srbiju, odakle će, kad uzmognu, otići u zapadnu Evropu da potraže bolji život, dok sa druge strane, uz pomoć pojedinih medija, stižu vesti koje uznemiruju.

Navodno se očekuje još jedan talas od 250 hiljada izbeglica koji će do kraja avgusta zapljusnuti Srbiju, Kanjiža i Subotica već gube strpljenje, Mađari su postavili žičanu ogradu prema Srbiji, na jugu, u Preševu i Bujanovcu ih je na hiljade, i stiže ih još. Dodajmo i pre nekoliko dana objavljenu vest o tome kako je neki američki milijarder predložio da se napravi nova država za te nesrećnike, dok iz Evrope stižu nervozne objave da se niko u stvari nije dobro spremio za ovu katastrofu. U Srbiji se javnost deli na one koji su uplašeni iznenadnom najezdom došljaka iz dalekog sveta, i na one poslovično oduševljene svakim strancem koji ovde uopšte dođe.

Zanimljivo je, međutim, kako se niko od zvaničnika ove zemlje nije dosetio da tim povodom odgovori na brojna pitanja koja postavlja svaki prosečan čitalac novina. Ako je bilo pojedinih medija koji su pisali o tome da među navodnim azilantima ima mnogo muškaraca u najboljim godinama, i koji su, navodno, potencijalni borci u ovom ili onom ratu, kako je moguće da niko od ovdašnjih zvaničnika nije ništa objasnio po tom pitanju? Stidljivo se pominju eventualni bezbednosni problemi, pominjale su se čak i zarazne bolesti, pominje se i stvaranje trajnih prihvatnih centara, koji mnogo koštaju. Neke NVO su već organizovale dobrotvorne akcije za pomoć tim ljudima. Negde je javljeno kako tolika najezda azilanata košta Srbiju nekoliko desetina hiljada evra dnevno, a pominje se čak u nekim novinama da je ovo sa azilantima, u stvari, dobra stvar, jer oni u tranzitu kroz Srbiju troše mnogo para, pa je to odlično za našu privredu?!? Hoće li voda i sendviči koje kupuju, i spavanje po motelima, da se računaju kao pozitivni bilans turističke grane Srbije, i da li će nam neko uskoro objasniti kako Srbija odavno nije imala toliki turistički bum, kao ovog leta?

Ali, hajde da pitamo:

Zašto reke ozbeglica iz Afrike i Azije u Evropu idu baš kroz Srbiju, koja je od EU ograđena bodljikavom žicom? Zašto ne idu kroz Bugarsku i Rumuniju? Zašto ne idu kroz Hrvatsku? Da li je neko u ime Srbije potpisao neki dogovor po kome će ti nevoljnici biti poslati baš ovde? Da li je nova država za azilante, koju sanja američki milijarder, samo eufemizam za novi logor, i da li je za taj projekat određeno baš ovo parčence sveta? Da li je Srbija dobila pare za otvorene granice? Da li je Srbija na ovo morala da pristane i da li je to još jedan ustupak za pridruživanje zajednici u koju tako očajnički žele da stignu i Srbija i svi azilanti? Na ta pitanja, odgovora nema. A kad nema nikakvog odgovora, ljudi će sami smišljati svoje scenarije, policajci će hapsiti taksiste koji pljačkaju te jadne ljude, ali i one koji ih pošteno voze, seljaci će se žaliti na pogažena oranja i uništene lubenice, a navodnu štetu neće imati ko da plati.

Na neki način, kada se samo letimično pogledaju vesti na ovu temu, izgleda kao da smo svi mi, pojedinačno i kolektivno, na železničkoj stanici u Đevđeliji, ili zaustavljeni pred neumoljivošću bodljikave žice na Horgošu.

I dok čekamo odgovore na brojna pitanja u vezi sa ovom temom, dok čekamo novi talas azilanata, sa strepnjom, ili sa ravnodušnošću, lako je primetiti da se svet koji znamo, polako urušava pred našim očima.

Jedan azilant je čak izjavio: "Ja sam građanin planete, i imam pravo da putujem. Ovaj svet pripada i meni."

Savremeni "turizam" tako dobija obrise duboke drame koja govori o licemerju sveta u kome živimo. Ovi "turisti" nemaju kofere i foto-aparate, oni stižu sa zavežljajima.