SUDBINA je prema glavnom junaku ovog feljtona bila više nego surova.

Na početku Drugog svetskog rata proglašen je svetskom ličnošću godine, a na njegovom kraju postao je najveći planetarni ratni gubitnik.

General Dragoljub Draža Mihailović je bio prvi vođa pokreta otpora u Evropi, čiju su glavu ucenili nemački nacisti, ali prvi i jedini vođa jednog antifašističkog pokreta koji je osuđen za kolaboraciju s fašistima.

Iste godine kada je vrhovni nacistički zapovednik okupirane Srbije za njegovu glavu nudio 100.000 rajhsmaraka u zlatu, Mihailovićevi saveznici, Englezi i Amerikanci, pustili su ga niz vodu i optužili da šuruje sa svojim nacističkim dželatima.

Bio je glavna uzdanica jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, a ona je među prvima digla ruke od njega kad je trebalo da ga odbrani od neosnovanih optužbi za kolaboraciju.

Za sve vreme Drugog svetskog rata čuvao je i obraz i tron poslednjeg jugoslovenskog kralja, a taj isti kralj će pred kraj rata pozvati svu Mihailovićevu vojsku da pređe na stranu njegovog krvnog neprijatelja, vođe jugoslovenskih komunista Josipa Broza Tita.

Na kraju tog rata Titovi simpatizeri su mu ubili sina, a preostalo dvoje dece su nagovorili da javno osude oca. I da ga se odreknu.

Sin je, prema pisanju beogradske Politike, u jesen 1944. rekao:

- Želim da sperem ljagu koja je pala na mene izdajničkim radom moga oca.

Ćerka je, navodno, tražila čak i očevu glavu:

- Moramo zaboraviti i naše najbliže, moramo ih izvesti pred sud da odgovaraju za svoja dela.

Tako su generala Mihailovića na kraju njegovog životnog puta svi ostavili na cedilu. I kralj u koga se kleo, i vojska koju je vodio, i narod za čiju se slobodu borio, i deca koju je vaspitavao.

PRIMER NESNALAŽENjA SRBA General Mihailović (p)ostao je jedna od najkontroverznijih, a sasvim sigurno i jedna od najtragičnijih ličnosti novije balkanske istorije, možda i paradigma nesnalaženja njegovih sunarodnika u modernom dobu. Ko je stvarno bio, šta je hteo, šta je započeo - o tome govori ovaj feljton u kome neće biti prećutana niti selektivno interpretirana, a kamoli tendenciozno dešifrovana, nijedna od najvažnijih autentičnih činjenica, ni o Dragoljubu Mihailoviću, ni o vremenu u kojem je živeo.

Kad je izgubio sve što je imao, general Dragoljub Mihailović se odrekao i samog sebe:

- Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali svetski vihor razneo je mene i moj rad.

Na početku rata taj čovek je Titu poštedeo život, a ovaj ga je na kraju rata osudio na smrt, a njegove posmrtne ostatke tako dobro sakrio da se ni danas ne zna gde se nalaze.

Ubijen je zbog saradnje s nacistima, a Sjedinjene Američke Države su ga dve godine posle njegovog streljanja odlikovale za borbu protiv Adolfa Hitlera.

Bio je najodlikovaniji, ali i najsatanizovaniji oficir u novijoj istoriji Srbije. Prokaženiji i od nabeđenog srpskog izdajnika Vuka Brankovića. Njegovo hvatanje, suđenje i likvidiranje predstavljalo je najveću tajnu bivše Jugoslavije. Ta tajna preživela je i Tita i njegovu partiju i državu, i sve njegove naslednike i većinu njegovih sledbenika.

TEREN za prvi susret četničkog i partizanskog komandanta pripreman je od početka septembra, kada su se u Beogradu prvi put sreli njihovi ovlašćeni predstavnici.

Mihailovićev izaslanik, pukovnik Branislav Pantić, saopštio je:

- Slom Hitlera je neizbežan. Sovjeti će odneti pobedu. Mi smo svesni da posle toga ovde dolazi ruska vojska. No u krajnjem slučaju moglo bi se desiti da dođe i vojska njene saveznice - Engleske. - Naša grupa osuđuje današnju (Nedićevu) vladu i sabotiraće je na svakom koraku. Osuđuje takođe i izdaju Koste (Milovanovića) Pećanca (vođe predratnog četničkog pokreta koji se priklonio Nediću) i s njim nema nikakvu vezu. Ali mi ne odobravamo ni vaše akcije, uglavnom ne sve. Smatramo da još nije vreme za krupnije akcije. Sada treba činiti pripreme, pa kad (Nemci) budu potučeni na Istočnom frontu. Sada se ne isplati za jednog Nemca ili jednu (železničku) šinu gubiti 50 Srba.

- Ima slučaja kada partizani napadaju i nevine ljude, Srbe, kao: nekog kulaka, žandare i žandarmerijske stanice koje i nama čine usluge, obaveštavaju nas itd. Spaljuju se u opštinama, pored ostalog, i zemljišne knjige tako da seljaci neće znati čije je šta. Sve to, kao i pljačka koja cveta u poslednje vreme, jer pljačkaši iskorišćavaju ime partizana, može i vama komunistima grdno naškoditi u narodu.

Trebalo bi da i vi odmah obustavite svakoje akcije, pa da zajednički očistimo zemlju od pljačkaša, razbojnika koji su se pojavili. Zatim, da zajedno vršimo pripreme za momenat bežanja Nemaca.

DVADESETAK dana pre prvog susreta Mihailovića i Tita, Milan Nedić je dvojici bliskih saradnika Dragoljuba Mihailovića, majoru Aleksandru Mišiću i potpukovniku Dragoslavu Pavloviću, objasnio zašto je obukao košulju kolaboracioniste. Rekao je da je to učinio zbog pretnje Nemaca da će Srbiju, ako se nastavi ustanak, zbrisati s lica zemlje. Dodeliće je svojim balkanskim saveznicima da je međusobno podele.

Prema oceni Hermana Nojbahera, specijalnog nemačkog izaslanika na Balkanu, Nedić je do kraja rata bio "šef vlade koji nije imao nikakvu izvršnu vlast", a "svim svojim srcem i dušom bio je srpski nacionalista":

- U njegovom birou na zidu je visila slika kralja (Petra Drugog Karađorđevića), čija izbeglička vlada je predstavljala za Nemačku neprijateljsku silu. Simbol napaćenog naroda predstavljala je druga slika, koja je pokazivala, sa okrutnom realnošću, ženu koja je razapeta kao na krstu. Ta žena je predstavljala majku Srbiju.

Nedić je preko Mišića i Pavlovića predložio Mihailoviću da sa svojim jedinicama krene u Bosnu i Hercegovinu da spasava Srbe od ustaških pogroma, a da njemu prepusti da se obračuna s komunistima.

Alternativni Nedićev predlog bio je da Mihailović, ako ne želi da napusti Srbiju, zajedno s njim koordinira akcije protiv komunista.

Mihailović je ignorisao Nedićevu ponudu, ali je prihvatio inicijativu za pregovore s Titom.

PRVI njihov susret održan je 19. septembra 1941. u kući vojvode Živojina Mišića u Struganiku.

Obojica su startovali s velikim zahtevima. Tito da se bez ikakvog odlaganja nastavi frontalna borba protiv Nemaca, ali i da mu se Mihailović potčini - da uđe u Vrhovni štab partizanskih odreda kao načelnik štaba pod njegovom komandom.

Mihailović je odbio oba zahteva, tražeći da se borbe nastave kao gerilske akcije i da se partizani stave pod njegovu komandu.

Objasnio je da su Nemci jaki, da napreduju i u Sovjetskom Savezu, a da ni zapadni saveznici nisu kadri da preduzmu veće vojne operacije. Procenio je da je borba protiv Nemaca moguća kada počnu da trpe veće poraze, a Tita je posebno opomenuo na mogućnost da Nemci vrše odmazde prema civilnom stanovništvu.

Tito je odbacio ovu procenu, ali su se komandanti dveju vojski na kraju načelno dogovorili da sarađuju u zajedničkoj borbi protiv okupatora, da uspostave zajedničku vlast na oslobođenoj teritoriji Srbije, da ljudima prepuste da slobodno odlučuju kojoj će se vojsci priključiti i da ratni plen dele na ravne časti.