PRVI svetski rat započeo je silovito. Austrougarska armada krenula je na Srbiju sa tri armije, koje su brojale 220.000 vojnika, koje su bile dobro opremljene najsavremenijim ratnim sredstvima. Protiv sebe imali su srpsku vojsku, izmrcvarenu balkanskim ratovima, bremenitu mnogim problemima. Nije bilo municije, nije bilo dovoljno uniformi, nije bilo dovoljno hrane kao ni ostale ratne opreme. Bio je to klasičan primer sudara Davida i Golijata. Država koja je imala 53 miliona stanovnika napala je zemlju sa nešto više od četiri miliona žitelja.

Brojne formacije austrougarske vojske, divizije i pukovi bili su sastavljeni isključivo od južnoslovenskog življa iz Dvojne monarhije. Hrvati, Slovenci, pa i Srbi, činili su okosnicu udara preko Drine .Doprinos tih jedinica, koje su u 28. jula 1914. godine krenule da porobe Srbiju, da je unište kao državu, da je izbrišu sa političke i geografske mape Evrope, najbolje mogu da svedoče podaci o broju odlikovanih vojnika i oficira, Hrvata, muslimana, Slovenaca, a među njima je bilo i Srba, za “junačko držanje”. Na stotine je odlikovano je raznim medaljama i ordenima, unapređeno u “korporale”, “feldvebele” i “cugsfirere”. Orden viteza Marije Terezije, koji je donosio i baronsku titulu, odnosno pripadnost austrijskom ili mađarskom plemstvu, uručen je destorici Južnih Slovena.

U “Zlatnoj knjizi” Vrhovne komande austrougarske mogu da se pronađu podaci svim nosiocima odlikovanja. Zlatnu medalju za hrabrost, koja je do 1917. godine bila od čistog zlata, dobilo je 106 vojnika bosanskohercegovačkih pukova. Iz redova muslimana njih šezdeset trojica su okačila zlatne medalje na prsa, a Hrvata trideset i osam. Bilo je i nekoliko Srba koji poneli ovaj orden.

SVEDOK TITOVO učešće u ratu protiv Srbije potvrdio je i jedan njegov ratni drug, austrougarski oficir Žarko Vedrić, generalnštabni pukovnik 42. domobranske divizije, u čijem sastavu se nalazila Brozova deseta četa 25. domobranskog puka. Vedrić je jednom saradniku Agitprona CK KPJ posle Drugog svetskog rata zvanično izjavio da je Titov 25. puk “ostao na srpskom frontu sve do januara 1915. godine”.

Najpoznatije i najslavnije ime među Južnim Slovenima,koji će jurišati preko Drine na Srbiju, svakako je bio Josip Broz Tito. Bio je pripadnik 10. čete 25. pukovnije čuvene 42. - Vražje divizije. Iz ratnog dnevniku njegove jedinice, ali i po poverljivim biografskim podacima koji se o njemu čuvaju u Moskvi, u ovom ratu Broz je imao sve zapaženiju ulogu. Iz tog dnevnika, 42. domobranske, Vražje divizije, od avgusta 1914. godine vidi se da je prokrstario je sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji - od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Učestvovao je u borbama na Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu, u velikim bitkama na Ceru i Kolubari. U ratni izveštaji, i sa srpske i sa austrijske strane, govore da je njegova divizija odigrala važnu ulogu i u opsadi Beograda i okršajima kod Umke, Ostružnice, Banovog brda, Senjaka, Ade Ciganlije i Bežanijske kose.

Broz je, krajem 1912. godine, regrutovan u tehničku službu bečkog Arsenala, centralnu armijsku grupaciju Austrougarske monarhije. Savesnim izvršavanjem vojničkih dužnosti već na početku vojnog roka “posebno se ističe” i ta prilježnost ga preporučuje da završi podoficirsku školu. Pero Simić, jedan od najpoznatijih njegovih biografa, tvrdi da je postao najmlađi izviđački vodnik u svom 25. domobranskom puku, a po nekim izvorima i u celoj austrougarskoj vojsci. Paralelno sa pohađanjem podoficirske škole uči i usavršava mačevanje. I ubrzo postaje prvak 25. domobranskog puka. Nešto docnije osvaja drugo mesto na takmičenju najboljih mačevalaca austrougarske vojske. Posebno se istakao u floretu i u bodu. Nagradu mu je uručio lično nadvojvoda Josif-Ferdinand Prvi Habzburški. Bio je opčinjen:

- Ja primam čestitke od nadvojvode! Običan vojnik rukovao se s članom carske porodice! - zabeležio je Simić.

Nagrađen je jednomesečnim odsustvom. Kad se vratio u kasarnu, u leto 1914. godine, morao je na front. Iako Austrija, posle tri ofanzive, nije uspela da ostvari svoj ratni cilj, trpi poraz za porazom, mladi austrougarski narednik iz Zagorja stalno napreduje. Na Srbiju je pošao sa činom kaplara, a iz nje je otišao sa činom starijeg vodnika. Bio je to najviši podoficirski čin u austrijskoj vojsci. Uskoro je postavljen za ordonansa u štabu svoje 42. divizije, dobio uniformu “sa tri širita” i postao štabsfeldvebel.

O tome šta je sve doživeo i preživeo u Srbiji, Broz nije nikad hteo da govori. Ništa nije rekao čak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru. “Činjenica je”, izjaviće Dedijer posle njegove smrti, “da je Tito izbegavao da mi govori na pitanja o svom učešću u Prvom svetskom ratu. On pominje kako je bio u 25. domobranskoj pukovniji i onda preskače prvih šest meseci rata i govori o Petrovaradinu...”. U “Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita”, u drugoj knjizi Dedijer piše da je imao u rukama tri Titova autobiografska teksta - iz 1935, 1945. i 1952. godine, i da samo u jednom od njih, u onom iz 1935, Tito govori o učešću u ratu protiv Srbije, od avgusta do decembra 1914. godine. Kad je hteo, na osnovu prvog autobiografskog teksta iz 1935. godine, da piše o Titovom učešću na srpskom frontu, navodno je dobio direktivu od Milovana Đilasa da to ne čini.

Tvorac avnojevske Jugoslavije “zaboravio” je svoje ratne uspehe u Srbiji, a tu temu su izbegavali i svi njegovi biografi. Preko Dedijera je lansirao priču kako je sa svojim pukom stigao samo “do srpske granice”, čak je tvrdio da je “izbjegao sudbinu da se kao Hrvat i socijalist bori protiv svoje braće i drugova, srpskih radnika i seljaka”.

Pero Simić će u moskovskim arhivama pronaći Titovu poverljivu autobiografiju, koja je pisana u Moskvi, u kojoj, zbog rigorozne provere, nije smeo da prećuti nijedan važan podatak iz svoje prošlosti, potvrdio da je aktivno učestvovao u austrougarskoj kaznenoj ekspediciji na Srbiju. Napisao je da je “početkom avgusta 1914. otišao na srpski front kao vodnik” i da je na tom frontu, a ne “na srpskoj granici”, ratovao “do drugog odstupanja austrijske vojske“.

To je istoričaru Venceslavu Glišiću potvrdio i organizacioni sekretar CK KPJ Aleksandar Ranković. To će potvrditi i Rankovićeva supruga Slavka u intervjuu u “Večernjim novostima” krajem prošlog veka:

- U jesen 1941, kada je stigao na slobodnu teritoriju, u zapadnu Srbiju, Tito je, na iznenađenje svojih srpskih pratilaca, demonstrirao izuzetno poznavanje svih kota, staza i bogaza ovog kraja. Začuđen njegovim snalaženjem, Ranković ga je pitao kako tako dobro poznaje ovaj ovaj deo Srbije. Tito mu je odgovorio: “Pa ja sam ovde ratovao kao austrijski vojnik 1914.” Ranković mu je na to, navodno, odgovorio: “To si sad meni rekao i nikom više. Ako se ovo pročuje, od našeg pokreta neće biti ništa, a najverovatnije ni tebe ni mene!”