Prateći redovno zbivanja posle Sarajevskog atentata londonski dnevnik “Tajms” uradio je nekoliko upečatljivih paralela. Dok su Hrvati i Muslimani hteli da linčuju Gavrila Principa i Nedeljka Čabrinovića, dok su palili srpske kuće, srpske hotele, kafane, prodavnice, novine, institucije i prebijali Srbe po Sarajevu, Mostaru, Dubrovniku, Zagrebu i drugim mestima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji u Beču se niko nije posebno uzbudio uzbudio zbog vesti o smrti Franca Ferdinanda. “Građani Beča umesto da žale ubijenog prestolonaslednika”, zaključuje “Tajms”, “pohitali su da pozdrave starog cara Franju Josifa da mu budu blizu i da mu požele dobro zdravlje, zato su bili ohrabreni njegovom bodrinom i spremnošću da, uprkos svojim godinama, vodi dvoglavu monarhiju”.

Posle vidovdanskih pucnjeva uzdrhtala je cela je Evropa. Srbi i Srbija, kao i 1903. godine, posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, ponovo su se našli na stubu srama. U Austrougarskoj,posebno u Beču i Budimpešti, vest o atentatu, u prvom trenutku, nije doživljena tragično. Bilo je čak mnogo onih koje je ta vest obradovala. Carsko-kraljevski poslanik u Bukureštu, grof Otokar Černin, koji će docnije biti i ministar spoljnih poslova, u svojim memoarima piše o atmosferi u gradu Habzburga, posle prvih informacija o događaju na Miljacki. On tvrdi da je bilo je više onih koji su se radovali nego onih koji su tugovali. Slično beleži u svom dnevniku i Jozef Redlih, političar velikog ugleda. On kaže da se “28. i 29. juna u prestonici Franca Jozefa nigde nije mogda primetiti neka žalost, da je svuda svirala muzika...”

Ovim ocenama pridružio se i engleski novinar i publicista Henri V. Stid, koji je u to vreme važio za najobaveštenijeg autora o zbivanjima na Balkanu i u Austrougarskoj, pogotovo zbivanjima u kuloarima. On svedoči da se u “vojnim krugovima, u redakcijama listova, pa i na samom dvoru, među članovima vladajuće kuće,manifestovala se nepristojna radost...”! “Jugoslovenski glasnik” u tekstu objavljenom 1915. godine, osvrućući se na jun prethodne godine, piše: “Zvanični agenti obaveštavahu diplomate da nesreća nije tako velika, pošto je pokojni nadvojvoda bio osuđen na propast, i da ne bi živeo duže od godinu dana...” Naime u Beču je bila javna tajna da Franc Ferdinand povremeno dobija napade neuračunljivog ponašanja, naročito primetnog u lovu, koji su se uglavnom manifestovali kada je zverski masakrirao divljač.

Kako je bilo u Beču, tako je bilo i u Budimpešti, drugoj prestonici Dvojne monarhije. Nigde ni traga žalosti. Ni konjičke trke nisu bile otkazane.

Iako se na javnim mestima nije osećala žal za žrtvama Gavrila Principa, u Beču i Budimpešti, proradile su njihove čuvene kuhinje u Dvoru, u Generalštabu, u Ministarstvu spoljnih poslova, u krugovima političara. Počela je priprema “bečkih šnicli” i “mađarskog gulaša”, podela između onih koji su bili naklonjeni Ferdinandu i onih koji su bili njegovi ljuti protivnici.

TAJNE VEZE Istoričar Herman Kantorovic, koji je imao uvid u zapisnik sa sednice zajedničkog ministarskog saveta (Austrije i Mađarske), održane 7. jula 1914. godine, zaključio je da grof Tisa izgledao znao mnogo više o pozadini atentata i da su njegove veze sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom isprepletene zatamnjenim istorijskim nitima.

Sa sarajevskom odisejom prvo je povezan sin pokojnog prestolonaslednika Rudolfa koji je, po zvaničnoj verziji, u dvorcu Majerlingu u Donjoj Austriji, ubio svoju ljubavnicu baronesu Mariju Večeru, a potom izvršio samoubistvo. Mnogi su, inače, sumnjali u tačnost te verzije, jer se on u mnogo čemu suprotstavljao ocu, Francu Jozefu, i bio je u sukobu sa njim i celim dvorom. Ostao je upamćen po tome što je bio veliki protivnik pokatoličavanja stanovnika Bosne i Hercegovine. Tražio je da se makar Srbi u Bosni i Hercegovini ostave u svojoj veri. Imao je bliske odnose sa kraljem Milanom Obrenovićem. Često je objavljivao i tekstove po novinama pod pseudonimom u kojima tražio da se Austrougarska okani Balkana. Njegov sin se prvi našao na listi osumnjičenih, navodno, da bi osvetio smrt svog oca.

Drugi na toj listi se našao grof Tisa, predsednik vlade u Budimpešti, zato što je bio veliki protivnik ubijenog prestolonaslednika, pošto je on često izjavljivao da će ga, kad bude došao na presto, odmah smeniti.

O ovom zamešateljstvu Vasa Kazamirović piše: “Da li iz kruga bliskog Francu Ferdinandu, ili iz nekog drugog, antimađarskog kruga (Mnogi Austrijanci, kao i Franc Ferdinand, nisu mogli ni da smisle Mađare), tek Beč je, u jednom času, obletela i vest da je grof Tisa tesno povezan sa vođom ’Crne ruke‘ u Beogradu i šefom obaveštajne službe srpske vojske u to vreme, pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom?”

Najnovija istraživanja istoričara, i to ne samo naših, već uglednih svetskih imena iz domena ove nauka, pokazuju sve čvršće uverenje da je za vojni i politički vrh Austrougarske, prava istina i pravi motivi za atentat, nisu bili u prvom planu. Oni su imali samo jedan cilj, da se za događaj na obali Miljacke Srbija optuži, da ona bude odgovorna i da za to bude kažnjena. Vasa Kazamirović, jedan od retkih naših istoričara, koji je svoj stvaralački opus, o tom periodu, bazirao uglavnom na osnovu dokumenata iz austrijskih arhiva, dokazuje da je “načelnik generalštaba austrougarske vojske, Konrad fon Hecendorf, istupio čak sa tezom, da atentat u Sarajevu nije ništa drugo do objava rata Srbije Dvojnoj monarhiji”.

Kao i u generalštabu, izrazito ratno raspoloženje vladalo je i u ministarstvu spoljnih poslova, na Balhaus placu. Jedinstveno se ovde smatralo da je najzad došao toliko željeni čas da se problem Srbije (i Balkana) jednom i za sva vremena reši u skladu sa interesima Monarhije.

Poslaniku u Beogradu, Vladimiru fon Gizlu, rekao je lično ministar spoljnih poslova, posle zajedničke sednice ministarskog saveta od 7. jula 1914. godine: “Bez obzira na to kako će Srbi reagovati, vaša je dužnost da prekinete sve veze i otputujete iz Beograda; do rata mora doći”, tvrdi Kazamirović.

Tridesetog dana po atentatu u Sarajevu, 28. jula 1914. godine, pošto je u međuvremenu osigurao apsolutnu podršku Nemačke, Beč je objavio rat Kraljevini Srbiji. Odgovor srpske vlade na njihov ultimatum, uopšte nije ozbiljno u razmatran.

I oko same objave rata ima jedna pikanterija. Sadržaj teksta objave rata razlikovao se od onog koji je odobrio austrijski car. Ministar spoljnih poslova samoinicijativno je dodao deo u kome se tvrdilo da su srpske vojne formacije kod Kovina napale Dunavsku monarhiju. Naravno, to je bila potpuna izmišljotina kojom je trebalo da se dokaže da je Srbija agresor i da je, bez objave rata započela borbena dejstva.



Sutra: Sveti rat protiv Slovena