Ubistvo austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije je izazvalo nasilne antisrpske demonstracije gnevnih Hrvata i muslimana tog istog dana, 28. juna 1914, i većim delom sutrašnjeg dana. Ovo je dovelo do duboke međuetničke podeljenosti kakva nije zabeležena u dotadašnjoj istoriji. Rulja je usmerila svoj bes ka poslovnom prostoru u vlasništvu znamenitih Srba, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, školama, Srpskom kulturnom društvu “Prosvjeta”, koje je imalo svoje prostorije u gotovo svim većim gradovima, bankama i redakcijama srpskih novina. Tokom nasilja u mnogim mestima bilo je i mrtvih.

Predveče, 28. juna 1914. godine u Zagrebu je bila nesnosna sparina. Ali to ne sprečava nekoliko stotina Zagrepčana, posle vesti da je u Sarajevu ubijen prestolonaslednik Ferdinand, da krenu u rušilački pohod. Glavni huškači su pravaši koji pozivaju na obračun sa veleizdajnicima Srbima. Skandira se “Dole sa Srbijom! Osvetimo hrvatskog prestolonaslednika! Dole ubice! Napolje iz Zagreba!”

Novinar i član uredništva projugoslavenskog lista “Obzor” Josip Horvat ovaj “lipanjski dan na Kaptolu” ovako opisuje: “Neke novine objavljuju afišama vijest o sarajevskom atentatu... u mraku Ilicom i Jelačićevim trgom opet plamti protusrpski pogrom. Opet se nosi slika Franje Ferdinanda kao svetačka ikona... navalila rulja vođena nevidljivim huškačima na Narodnu kavanu, sastajalište hrvatsko-srbske koalicije. Sve je uništeno, prozori razbiti, kameni stolovi polupani itd. (...) Redarstvo ih kuša spriječiti, ali demonstrantima je uspjelo probiti redarstveni kordon, te porazbijati prozore na kući načelnika Holjca ...”

O istom događaju piše i beogradska “Politika” (18. juna po starom kalendaru): “... demonstranti su otišli u Gundulićevu ulicu, gde stanuje predsednik grada Zagreba Janko Holjac da napadnu na njegovu kuću. Demonstranti su bili ljuti na njega zbog toga, što je on bio pre tri nedelje u Beogradu, kojom je prilikom odlikovan ordenom belog orla i bio u audijenciji kod kralja Petra.

Policija, pojačana žandarmerijom, beše napravila kordon oko njegove kuće i tako je u dva maha uspela da suzbije demonstrante. Ali kad ovi i po treći put navališe kao besomučni vičući ‘Slava prestolonasledniku!’ Kordon popusti, demonstranti se probiše i dopreše do kuće predsednikove, pa je onda osuše bombardovati kamenicama.”

Gde god bi razularena gomila pomislila da je nešto srpsko, gde god bi se videla srpska firma, kad bi neko iz gomile doviknuo da tu negde stanuje Srbin, najpre je bacano kamenje, pa se onda jurišalo na zgradu. Vrata i prozori su izvaljivani. Kroz probijena okna, kroz vrata i prozore leteo je na ulicu nameštaj i sve što je unutra bilo vredno. Žandarmi su tu i tamo, doduše, pokušavali da suzbiju demonstrante, ali kada bi se oni pojavili, demonstranti bi ispred isturali sliku ubijenog nadvojvode Ferdinanda i organi reda bi se odmah povlačili.

Demonstracije u Sarajevu su bile gore nego one u Zagrebu. Na dan atentata, 28. juna kasno uveče, oko 10 sati, rulja od nekoliko stotina glava krenula je na Hotel “Evropu”, vlasništvo Gligorija Jeftanovića. Scenario je bio potpuno isti kao u Zagrebu. Prvo je bacano kamenje, pa su onda izvaljivani vrata i prozori, a kroz probijena okna letelo je na ulicu sve što je bilo vredno. Taj ritual bio je začinjen uvredama, psovkama, pretnjama Srbima i Srbiji.

Svetina, u kojoj su prednjačili muslimani i Hrvati, posle napada na Hotel “Evropu” nasrnula je na trgovačke radnje, ugostiteljske objekte i stanove čiji su vlasnici bili Srbi. Povod za okupljanje “patriotskog građanstva Sarajeva” bio je proglas Gradskog zastupstva: “Mi osuđujemo zločin i duboko smo potreseni što je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa pozivamo pučanstvo da takove elemente koji se daju na ovakove zločine nagovoriti, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva da tu sramotu opere”.

Vlasti, koje još nisu bile dobile upustva šta da rade, zaustavile su prvi talas nereda. Međutim, prema pisanju “Hrvatskog dnevnika” (br. 144), te noći kod nadbiskupa Josipa Štadlera bilo je nekoliko hrvatskih vođa i od dvojice sveštenika dobili su uputstva: “Radite šta hoćete...” i demostranti su se odmah “izrično zavjerili” da će se svi sutradan opet naći na okupu.

VANDALIZAM U isto vreme kad i u Zagrebu, i u Đakovu su pred pravoslavnim vladičanskim domom bile antisrpske manifestacije. I ovde su porazbijali prozore, nisu poštedeli ni kuću saborskog poslanika Ribara, koji je pripadao srpsko-hrvatskoj koaliciji u Saboru. Po celom mestu izlepljeni su plakati kojima se tražilo da se naziv ulice koja je nosila ime Zmaja Jovana što pre promeni.

Već spominjani “Hrvatski dnevnik” bio je poznati radikalan frankovački, antijugoslovenski i antisrpski list. Čak ni njegovi urednici i novinari nisu mogli da sakriju vandalizam koji je hrvatsko--muslimanska rulja počinila nad Srbima u Sarajevu. “Hrvatski dnevnik” piše:

Vojska je zatvorila Rudolfovu ulicu ispred Crkvenog trga do Hotel Centrala, a policija je zatvorila Franje Josifa ulicu od nove srpske crkve do linije Kabiljo - Hotel Central. Demonstranti su se razišli sporednim ulicama i sastali na Crkvenom Trgu. Usput su uništene sve srpske radnje, kraj kojih se prošlo, razbijeni su prozori na Kraljevićkinoj kući, a od svih je - na ovom putu - najviše stradala krojačka radnja Besarovića kraj vojničke kasine. Upravo neverovatna količina štofova i svile nalazila se u toj radnji. Sve je to iznešeno na ulicu, pogaženo i poderano. Šteta se tu ceni na mnogo hiljada kruna. Naravno i kuća i prozori, sve je polupano i oštećeno.

Na Crkvenom su se trgu svi demonstranti okupili, bilo ih je na hiljade i svi su jurišali na srpsku školu. Hiljade kamenica sasulo se na tu zgradu, a od 800 prozora, što ih ima ta velika zgrada, nije ostao ceo nijedan. Demonstranti se nisu ni time zadovoljili, već su ušli u zgradu, pobacali iz nje sve knjige, pisanke, slike, zapisnike, vrata, prozore itd. Kuća je za čas bila pusta, a pred njom se napravila prava gromada izbačenih i polupanih stvari.

Jedna kafana u prizemlju te zgrade, čiji je gazda takođe Srbin, sva je uništena. Tu su demonstranti našli kraljevu sliku, i da se ne oskvrnjuje, uzeli je sobom i nosili ceo dan u prvim redovima. Preko puta škole restoracija Avakuma Prića takođe je sva razbijena.”

Na Vidovdan i narednih dana, slično je bilo u Mostaru, Stonu, Konjicu, Tuzli, Brčkom, Zavidoviću, Šamcu, Žepču, Varešu, Tešnju, Bugojnu i Visokom, Zenici, Ljubuškom, Banjaluci, Petrinji, Žepču, Trebinju, Konjicu, Dubrovniku...