DOK su Beograd i mnogi drugi gradovi Srbije vidali rane i sahranjivali svoje najrođenije, engleski i američki “saveznici i oslobodioci” nastavljali su svoj krvavi pir. Na njihovoj meti opet se, po šesti put, našao već odavno ojađeni Niš. Ovog puta još podmuklije nego ranije, kad je grad bio na spavanju.

Između 2.20 i 3 časa po ponoći Englezi i Amerikanci su 9. juna 1944. na Niš bacili blizu 400 bombi. Na spavanju je pobijeno nekoliko desetina Nišlija.

Dva dana kasnije, 11. juna u 9 časova, zapadni “saveznici” obrušavaju se na Smederevo. Na grad je palo oko 500 bombi koje su usmrtile 80 ljudi, žena i dece, a teže i lakše ranile oko 200 Smederevaca. Istog dana po sedmi put kreću na Niš. Opet ruševine, nevine žrtve, jauk i lelek, nove humke.

Na Beograd, Niš, Smederevo i mnoge druge gradove Srbije, pored bombi, sve češće bacaju razne predmete punjene eksplozivom. Radnik Simeon Kindobranski je u dvorištu kuće u Admirala Vukovića 55 u Beogradu ugledao jednu tubu karmina za usne. Kad je pokušao da je otvori, tuba je eksplodirala. Iznad Gornjeg Milanovca iz angloameričkih aviona su bacali razne eksplozivne kutije, pehare i olovke koje su teško povredile četvoricu ljudi. Eksplozivni predmet veličine jajeta odneo je desnu ruku i tri prsta leve ruke Đorđu Krstiću iz okoline Leskovca. Od sličnih predmeta stradaju nevini ljudi širom Srbije.

Samo pet dana posle sedmog usledilo je i osmo razaranje Niša. Pred ponoć između 14. i 15. juna na grad je najpre ispaljeno nekoliko stotina svetlećih raketa, a potom je na Nišlije koje su tek krenule na počinak sručeno oko 200 bombi.

Osam dana kasnije, 23. juna između 9.30 i 10.15 naši zapadni “oslobodioci” na Niš bacaju i fosforne bombe.

Čestitke za kraljev rođendan KADA se u srpskim crkvama, 6. septembra obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje. Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save... Tog dana u Beogradu su se dogodila i tri zemljotresa. Prvi je počeo u 6 časova, 30 minuta i 15,8 sekundi, drugi u 11 časova, 35 minuta i 10,8 sekundi.

Dvadeset dana kasnije, 3. jula između 10.30 i 12 časova, kobni angloamerički avioni opet kruže nad Beogradom. U sedmom granatiranju najvećeg grada Srbije najviše je stradala Čukarica, na kojoj je, pored nekoliko desetina mrtvih, sa zemljom sravnjeno oko 80 kuća. Razoreni su Fabrika šećera i škola “Matija Ban”. Radio London je javio da su pogođeni važni nemački objekti, koji su praktično ostali neokrznuti, a nevine žrtve nisu pomenute.

Beograd je oguglao, a neki njegovi žitelji kao da su se poigravali sa sudbinom. Kafedžija Taško Teofilović, na čiju su kafanu “Kumanovo” na Čuburi zapadni “saveznici” 18. maja bacili devet bombi, za 13 dana je na istom mestu podigao novu kafanu.

Englezi i Amerikanci su postajali sve drskiji. U subotu, 22. jula 1944. obrušili su se na civilni voz koji je saobraćao između Kraljeva i Čačka. Ubili su četiri putnika, a 12 teško ranili. Na stanici u Kraljevu, ubili su ravno 30 ljudi.

Istog dana prvi put je bombardovan i Kragujevac, u kome je ubijeno više od 30 nevinih ljudi, žena i dece. Pale su i prve bombe na periferiju Kruševca, u selo Bivolje, na Glibovac i druga sela u okolini Smedereva i Smederevske Palanke.

U petak, 11. avgusta 1944. organizovano je noćno razaranje nezaštićenog Kraljeva. Šest bombi palo je na Dečji dom. Samo u jednoj kolektivnoj grobnici sahranjeno je 40 kraljevačkih mučenika. Na poslednji ispraćaj svojim sugrađanima stiglo je pola Kraljeva, opelo je činodejstvovalo deset sveštenika. “Oslobođenje” je uzimalo novi danak u krvi. “Saveznici” su u Alibunaru ubili 128 nevinih ljudi, žena i dece, gotovo četvrtinu celokupnog stanovništva ovog banatskog mesta.

Ubrzo je na ucveljeni Niš bačeno još oko 800 bombi, a 21. avgusta 1944. godine drugi po veličini grad Srbije potpuno je dokusuren.

Tih dana na Peć su bacane bombe od 500 kilograma. Razorena je i Ćuprija, bombe padaju po šumadijskom selu Markovcu, Žitkovcu kod Aleksinca i drugim bespomoćnim srpskim selima i gradovima.

Masakriranje prestonice Srbije nastavljeno je 3. septembra 1944. i trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Kotež, Neimar i ulice oko glavne Železničke stanice. Tri dana kasnije, 6. septembra, kada se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje.

Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save... Tog dana u Beogradu su se dogodila i tri zemljotresa. Prvi je počeo u 6 časova, 30 minuta i 15,8 sekundi, drugi u 11 časova, 35 minuta i 10,8 sekundi.

Dan pakla osvanuo je 6. septembra 1944. godine: “Ceo Leskovac kao da se digao u vihoru prašine, dima i ruševina... Ono što je ostalo od Leskovca ležalo je obavijeno pokrovom od dima”, zapisao je očevidac ovog čina Ficroj Maklejn, Čerčilov izaslanik u Titovom Vrhovnom štabu, a potonji dugogodišnji Titov prijatelj, kojem je maršal posle rata, u znak zahvalnosti, poklonio jednu velelepnu vilu na Korčuli.

Ispod “savezničke” prašine ostala je gotovo četvrtina Leskovca. Od 28.000 stanovnika “srpskog Mančestera”, život gubi više od 6.000 ljudi, žena i dece. Nemački gubici u Leskovcu i okolini bili su 300 puta manji.

Bila je to kulminacija angloameričke pomoći Titu da što više rastroji i istraumira Srbiju u kojoj je većina stanovništva bila protiv njegovog pokreta. Srbija je tako pala na kolena.

Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200-300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. Njihovi kobni bombarderi su u toj nedelji, od 1. do 7. seprembra 1944. godine, izveli ravno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.

Ta klasična vazdušna invazija izvedena je 33 dana posle priznanja Titovog najbližeg saradnika Edvarda Kardelja da angloameričko bombardovanje naših gradova ne nanosi “gotovo nikakve gubitke” okupatoru, već da je jedini opipljivi rezultat ovih akcija “na hiljade naših mrtvih ljudi”.

Posle sistematske vazdušne invazije zapadnih “saveznika”, koja je trajala od proleća do jeseni 1944. godine, ubrzo je usledila i klasična kopnena invazija na Srbiju. Staljin i Tito su na Srbiju uputili nekoliko stotina hiljada sovjetskih vojnika.


Kraj