POŠTO se posle pisma Božidara Nedića, člana Međunarodne organizacije bivših ratnika i ratnih invalida, Džordžu VI, kralju Velike Britanije, upućenog 27. aprila 1944. godine, u angloameričkom masakriranju Srbije ništa nije promenilo, logični zaključak je da su “hiljade naših ubijenih ljudi” predstavljale jedan od najvažnijih ciljeva onih koji su naručivali i odobravali akcije engleskih i američkih bombardera.

Srbija je s nevericom pratila poteze svojih zapadnih saveznika. Ali ono što se dešavalo nad Srbijom nije zbunjivalo samo njene žitelje već i mnoge savezničke posmatrače.

Prvi takav izveštaj o stanju u Jugoslaviji šalje američki ambasador iz Grčke (poslat Stejt depertmentu 15. maja 1944.godine). Pod oznakom tajno on referiše:

Našim bombardovanjem jugoslovenskih civila, u jednom slučaju, kako je to Radio London objavio, bombardovanje je izvršeno na Titovo traženje, mi idemo naruku neprijatelju, a ne samo što to ogorčava jednog vrlo zaslužnog saveznika, nego otuđuje od nas narod koji bi želeo da se na našoj strani bori kada dođe veliki dan. Neameričko delo činimo mešanjem u jedan besni građanski rat i time odbijamo od sebe naše prijatelje”.

Inače on napominje svojim šefovima da su njegove ocene zasnovane na proceni “Biroa ratnih informacija u Kairu”.

Dva meseca kasnije(28. juna) potpukovnik Lin M. Fariš, koji će boraviti kao posmatrač u Titovom Vrhovnom štabu, šalje svojoj centralni izveštaj, takođe pod oznakom “tajno”. Ovaj dokument je naslovljen kao “Sumaran izveštaj o zapažanjima u Jugoslaviji u periodu od 19. septembra 1943. do 16. juna 1944. godine”. On ne krije svoju zbunjenost savezničkim ponašanjem u ovom delu Balkana, naročito kada je reč o američkim pilotima koje su Mihailovićevi ljudi spasavali od Nemaca:

Kakav čudan sklop prilika baš te činjenice iznose na videlo! Puške sa žigom, `Vlasništvo SAD-a - U.S. Property`, spuštene iz američkih aviona i sa američkom posadom, bljuju W.R.A municiju na ljude koji su spasli američke vazduhoplovce i koji čine sve moguće da se spaseni udobno osećaju i da ih potom vrate u bezbednost. Pa kad sam i ja zbunjen time, u kakvom li je duševnom stanju narod u Jugoslaviji”.

I pomoćnika Odeljenja za Evropu u Stejt departmentu, Matjus, 14. avgusta šalje dopis Ruzveltu kome ga obaveštava da se oružje koje se šalje u Jugoslaviju koristi za okršaje sa pokretom Draže Mihailovića, a ne protiv Nemaca. “Primili smo više izveštaja da se američko oružje šalje za ubijanje Srba...” izričito tvrdi Matjus.

Postoji još američkih dokumenata iz kojih se može zaključiti da je cilj vazdušnih napada zapravo pokoravanje Srbije, i da se omogući što bezbolniji ulazak Titovih partizana. a ne borba protiv Nemaca.

U svojim memoarskim zapisima, general Maklin o vazdušnoj kampanji u Srbiji uopšte ne pominje ometanje nemačkog povlačenja iz Grčke, već piše o pomoći komunistima da “ponovo osvoje Srbiju”.

Sedam dana posle trećeg obrušavanja na jugoslovensku prestonicu na Novom groblju se okupilo nekoliko hiljada Beograđana. Na pomenu žrtvama angloameričkog razaranja Beograda, govorio je mitropolit Josif:

- Napadi izvršeni nad srpskim narodom i njegovom junačkom prestonicom 16. i 17. aprila, na prvi i drugi dan Uskrsa, pa ponovljeni 18. maja, nisu od srpskog naroda ničim i ni od koga zasluženi. To se ne može odobriti, ni opravdati... Obično se kaže da se traže vojni ciljevi, ali mi se pitamo: da li su crkve, bolnice, sirotinjski stanovi, iznemogli starci i bolesnici, zar su to objekti koje je trebalo napasti? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

- Napadi su - nastavio je mitropolit Josif - učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću... Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

Posle mitropolita Josifa, potištenim i ogorčenim Beograđanima obratio se Bogoljub Kujundžić, ministar pravde u Nedićevoj vladi:

- Beograd, prestonica Srbije i srpstva, tri puta je mučki bombardovan. Ne radi vojnih objekata - bar Pašino brdo najbolji je dokaz za to - nego radi nas samih, radi ovih nevinih žrtava koje nam i mrtve dovikuju: “Čuvaj se lažnih prijatelja, a sačuvaćemo se od neprijatelja”.

- Tri pune godine - podsetio je Kujundžić - taj isti Beograd istican je kao simbol patnje i mučeništva, i to baš od onih koji ga ovako mučki napadoše. A danas on je, zahvaljujući njima, još veći mučenik postao.

- Takav svadbeni dar mladom kralju Petru, a svome prijatelju i savezniku, nezapamćen je u istoriji sveta - istakao je Kujundžić. - Ili je to možda saveznička voštanica upaljena za račun Josipa Broza na grobove onih stotina i stotina pobijenih Srba koji su verovali u reč jedne svetle imperije i u prijateljstvo jednog velikog naroda.

NAŠE POSADE BACALE BOMBE

Radio Bejrut je u emisiji na rumunskom jeziku objavio da su u mnogim engleskim avionima koji su sejali smrt po Beogradu bile jugoslovenske posade koje je Tito početkom 1944. godine uputio na obuku u angloameričke baze smeštene na jugu Italije.

Tragični bilans višemesečnog angloameričkog razaranja vodećih gradova Srbije i Crne Gore nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava.

Kvislinška vlada generala Milana Nedića, koja je činila sve što je mogla da zaštiti narod od “pomoći” Engleza i Amerikanaca ubrzo je bila na vešalima ili u večnom izgnanstvu.

Nova, komunistička vlast, koja se ustoličila i na krvi ovih nesrećnika, nikad nije ni pomišljala na potrebu da popiše nevine žrtve angloameričkog bombardovanja, a kamoli da obelodani istinu o ovim terorističkim operacijama. Nije to pokušala ni za Titovog života, a ni posle njegove smrti. Čak ni posle raspada Titovog Saveza komunista, ni posle krvavog sloma komunističke Jugoslavije.

Nije to ni činila zvanična Srbija, da utvrdi i objavi istinu o jednoj od najtežihm masakriranja Srbije u njenoj istoriji.

Posle ovih “savezničkog” orgijanja nad Beogradom mnogi imućniji ljudi počeli su još izdašnije da pomažu porodice unesrećenih sugrađana.

Ugostitelj Živojin Ranđelović, zakupac bifea “Srbin” u Nemanjinoj ulici broj 1 u Beogradu, prikupio je od gostiju svog lokala 5.980 dinara, učenici iz Mladenovca dali su 7.187 dinara. Građani Aleksinca uputili su 120.000 dinara, rudari Ibarskih rudnika odvojili su 7.280 dinara, sportisti beogradskog “Hajduka” sa Liona 40.578, rudari Senjskih rudnika 25.220. Srpska pravoslavna crkva 2,5 miliona dinara.

Crveni krst Beograda delio je sve više namirnica postradalim Beograđanima. Svaki unesrećeni Beograđanin dobijao je po tri kilograma usoljenog mesa od divlje svinje, po kilogram maslinki i smokava i po pola kilograma sapuna. Deci do deset godina, kao dodatak za pojačanu ishranu, davan je po kilogram suvog grožđa, smokava i lešnika.