BESOMUČNO anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, uoči Staljinove invazije na Srbiju, jedna je od najvećih misterija naše novije istorije. O ovoj velikoj vazdušnoj operaciji koja je progutala živote hiljade nevinih ljudi, čak i tek rođene bebe, za Titovog života niko se nije usuđivao da kaže ni jednu jedini reč. Niko to nije ozbiljnije pokušao da uradi ni posle njegove smrti, pa čak ni posle raspada Titove Jugoslavije. Zvanični režimi Srbije i Crne Gore, ni danas ništa ne pokušavaju da učine kako bi se utvrdila prava istina o najvećoj i najtragičnijoj vazdušnoj invaziji koja je na naše prostore ikad organizovana.

Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca obavijena istrajava tako i do današnjeg dana. Ključne karike te velike enigme potpuno su zamagljene. Još se pouzdano ne zna ni ko je tu operaciju zahtevao, a ko odobravao. Sve je to normalno činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore, a ni danas se ne zna ni šta je bio pravi cilj ove invazije, ni kakvi su bili njeni pravi efekti. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili “na poseban način”. Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih bombama, zašto su na našim gradovima i selima uvežbavali ono što će kasnije primenjivati u tvrđavama nacističkog režima Adolfa Hitlera u Nemačkoj? Najzad, zašto je ova teroristička kanonada sistematski produžavana iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori “nemaju gotovo nikakve gubitke”, a da je njen pravi efekat “hiljade naših mrtvih ljudi”, kako je tvrdio Titov najbliži saradnik Edvard Kardelj.

Tek u poslednje vreme neke od ovih enigmi su, organizovan je i jedan naučni skup. U Leskovcu, verovatno najvećoj žrtvi ove “pomoći” anglo-američkih “saveznika i oslobodilaca” je organizovan i jedan naučni skup, gde je ta tabu tema formalno načeta, ali pravi smisao i cilj ove operacije još nije otkriven. Veliki doprinos istoriskom pomeranju ka otkrivanju pozadine ovog tragičnog čina za srpski narod, dao je dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, koji je sa Veroljubom Trajkovićem autor knjige “Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. studija i dokumenti”. Tome, možemo još da dodamo po koji novinski tekst i sve to zajedno stvara utisak da se ta misterija do kraja i ne može rasvetliti. Bilans višemesečnog anglo-američkog razaranja vodećih gradova Srbije nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava. Međutim, jedna depeša Josipa Broza Tita, upućena 5.oktobra 1944. Glavnom štabu NOV i PO Srbije i pismo Edvarda Kardelja Centralnom komitetu Komunističke partije Slovenije (sa post skriptumom za suprugu Pepcu) iz iste godine. polako razvejava istorijsku maglu ko je naređivao bombardovanja srpskih i crnogorskih gradova.

Kompletan tekst ovih dopisa i njihovi faksimili biće objavljeni u u štivu koje je pred nama. Tome će biti pridodata i kopija tajnog izveštaja američkog ambasadora iz Grčke Makvega, o stanju u Jugoslaviji od 15.maja 1944. godine.

Iz priče koja sledi videće se sve. Videće se hiljade nevino stradalih, žrtve i dželati, scenario po kome je sve to činjeno. Videće se i oni koji su to tražili i odobravali, videće se i sav cinizam ove “humane misije”. Videće se i smisao i besmisao i onih koji se i danas plaše istine, kojima su zablude važnije od ljudskih života, dogme preče od elementarnog ljudskog morala, utopija draža od obraza. Videće se oni koji su za vlast davali i daju sve, od nemoćnih staraca do tek rođenih beba.

Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.

S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.

Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.

Pakao je trajao 14 minuta. U ruševinama život gubi više od 250 ljudi, žena i dece. Među njima su bili Marija Stojanović sa svojim malim sinovima Miodragom i Slobodanom, pa Draginja, Verica, Ljiljana, Dragan i Vlastimir Milenković, učenici Radomir Đorđević, Dušan Jovanović i Aleksandar Janković, radnici Živojin Đorđević, Nikola Vujaklija, Milan Stojanović, Ljubomir Kosovac, Božidar Velačić, Kostadin Zdravković, Milun Stojanović, Milosav Jovanović, Svetislav Ranđelović, Dušan Jokić, njegova supruga i troje dece, ćerka i dva sina.

POMEN STRADALNICIMA Sedam dana posle napada na Niš, 27. oktobra u 11 časova, u Sabornoj crkvi u Beogradu održan je pomen nevinim niškim žrtvama. Uz sasluživanje velikog broja beogradskih sveštenika i hora Prvog beogradskog pevačkog društva činodejstvovao je episkop Valerijan, a govor posvećen žrtvama prvog “savezničkog” bombardovanja Srbije održao je Vlada Milutinović, protojerej beogradske Vaznesenske crkve.

Ubijeni su i Novka Pajić, Borjanka i Dimitrije Ivković, Zorka Vukanović, Zora Marinković, Borka i Dimitrije Dimitrijević, Persa Jovanović, Ranđel Ristić, Ilija Jovanović, porodica Dragoljuba Mitrovića, seljaci iz Gabrovca, Pečenjevaca, Supovca, Brestovca, Lipovice, Donjeg Matejevca, Bukovice, Jošanice, Grajača...

U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči: “20. oktobar 1943.”

Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja.

Na vest o anglo-američkom razaranju Niša, koje je usledilo samo nekoliko dana posle moskovske konferencije predstavnika SSS, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji - u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železničke stanice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.

Pomen prvim stradalnicima anglo-američkog bombardovanja, koje, inače, nije imalo nikakve veze sa bilo kakvom kopnenom operacijom u ovom delu Balkana, održano je 27. oktobra u 11 časova, i u Nišu, Kragujevcu, Požarevcu i mnogim drugim gradovima Srbije.