KRAJEM 1960. “Prosveta” objavljuje Ćosićev novi roman “Deobe” (u tri toma), knjigu koja označava događaj u srpskoj kulturi. Reč je o romanu o “bliskoj prošlosti naše zemlje, o godinama poslednjeg rata i ljudskim sudbinama na rodnom tlu, odnosno o revolucionarnim promenama koje su tokom narodno-oslobodilačke borbe nastajale i, još više, o kontrarevolucionarnim snagama koje su organizovanim oružanim akcijama htele da spreče ili bar zaustave pobedu revolucije”.

Pripremajući se za pisanje “Deoba”, Ćosić je razgovarao sa dosta ljudi, među kojima i sa onim koji su bili četnici i proveli više godina po zatvorima. A onda je u arhivama iščitavao i četničke dnevnike... Tada se nosio mišlju da ovaj romansijerski ciklus napiše u 12 knjiga.

Glavne ličnosti romana su potomci Katića i Dačića, pa se “Deobe” nadovezuju na “Korene”. Pisao je ovaj roman šest godina, a zašto ga je nazvao “Deobe”? Novinarki “Politike” kaže:

Dok sam radio, imao sam druge naslove. Kada sam završio rukopis, ti su se nazivi emotivno i idejno istrošili. Zamislio sam se i jedva odlučio. Naravno, ne radi se o deobi imanja i stvari. Radi se o deobi naroda, deobi ljudi, deobi u ljudima...”

U decembru je u Parizu. To je za Ćosića “jedinstven grad”, “grandiozno delo novca i slobode”, grad koji “nadmoćno i izdašno toleriše sve ljudske slabosti i nemoći”. Oduševljen je lepotom Šartra - one katedrale što je osvojila i Isidoru Sekulić, koja će napisati čuveni esej o “plavom iz Šartra”. Ćosić će tu svoju opčinjenost katedralom iz Šartra izraziti jednostavnim rečima:

Ipak je Bog najveći ljudski izum...”

Deobe su delo koje obeležava jednu epohu”, napisao je kritičar “Politike” Petar Džadžić. Po njegovom mišljenju, reč je o delu koje možemo nazvati monumentalnim. “To je”, kaže, “ep i drama”.

Kritičar novosadske “Tribine” Čedomir Popov smatra da su “Deobe” istovremeno i izvanredno pitoreskna, kičicom zrelog umetnika kreirana slikovnica, kao i instruktivna studija psihe i mentaliteta srpske kontrarevolucije.

Oskar Davičo u “Delu” egzaltirano zaključuje:

Deobe su magična knjiga”.

Ćosićeva izjava u intervjuu zagrebačkoj reviji “Telegram” (od 20. januara), o nedovoljnoj saradnji (kulturnoj) među republikama i o tome da će ta saradnja biti aktuelna “dok postoje republike”, izazvaće burna reagovanja. A sve će krenuti od replike Ćosiću iz pera slovenačkog filozofa (i partizanskog borca) Dušana Pirjeveca u ljubljanskom časopisu “Naša sodobnost”. Dok se Ćosić zalaže za jugoslovenstvo, Pirjevec zagovara jačanje republika i razvijanje nacionalnih kultura. Polemika će trajati više od godinu dana. Zbog ovih tekstova Ćosić je imao okapanja sa najvišim državnim rukovodiocima, pa i sa Josipom Brozom.

“TIGAR” MILIJI OD STALjINA EVO kako Ćosić u svoj dnevnik, od 17. februara, negde u blizini Alžira, beleži svoje utiske: “...
Ovde, na okeanu, čovek ne uspeva da ostane u sadašnjem. A budućnost je ovde apstraktna. Takve su i misli i nade... Pitam Tita kako je doživeo vest o Staljinovoj smrti. Odgovara: ‘Vijest o Staljinovoj smrti primio sam zajedno sa depešom u kojoj su mi javljali da je teško bolestan moj pas Tigar. Strašno mi je bilo žao Tigra. Bio je to divan pas”.

Te 1961, 14. februara, pre podne, predsednik Republike Josip Broz krenuo je u posetu zemljama Afrike (Gana, Togo, Liberija, Gvineja, Maroko, Tunis i Ujedinjena Arapska Republika). Pored broda “Galeb” (tri razarača) na put je krenuo i trgovački brod “Lovćen”, a u pratnji je bio i Dobrica Ćosić. Putovanje je trajalo 72 dana (sve do 26. aprila). Tu su bili lekari, šoferi, kuvari, krojačice... Slavoljub Đukić je u knjizi razgovora sa Ćosićem “Čovek u svom vremenu” objavio piščevu ispovest:

Da počnem tu mučnu priču o mom putovanju ‘Galebom’... To što se događalo na tom putovanju, predstavlja u mom životu jedan, ili još jedan, od prelomnih ideoloških događaja. Kako je do toga došlo? Jednog dana, valjda je to bilo decembra 1960, pozvao me Aleksandar Ranković i rekao da sam, na predlog Tita, određen u državnu delegaciju koja će posetiti afričke zemlje. Iskreno da kažem, odmah sam pitao: Šta ću ja tu? Ranković mi je odgovorio: Predlog je Starog. On smatra da je politički oportuno da na takva putovanja, u inostranstvo, pođe i jedan intelektualac, pre svega pisac... Uzbuđivala me sama činjenica što ću na tom putu imati prilike da bliže i lično upoznam Josipa Broza...

Grdne pare sam izručio (u Parizu) za diplomatsku garderobu. Jedino sam frak sašio u državnoj radionici i njegova je sudbina komična - mnogo godina kasnije dao sam ga drugu moje ćerke, koji je išao na nekakav maskenbal u Pančevu.

Došao je i dan polaska. Krenuli smo paradnim plavim vozom, iz Beograda. U Splitu nas je dočekala masa sveta i oduševljeno, i spontano i organizovano, ispratila na ‘istorijski put mira’...

U novinama je objavljena fotografija - vidi se kako važno stojim pored Jovanke i Tita, u jednoj tragikomičnoj poziciji člana državne delegacije - svojim šeširom mašem građanima Splita... Tito je prema meni ispoljavao naglašene simpatije. Rekao bih čak veliku srdačnost i prisnost koja je trajala do 1966. godine... Tito me, sa Jovankom, pozvao u salon ‘Galeba’. Pili smo viski i jeli bademe... Bila su to prva moja saznanja i iskustva o jednom socijalističkom dvoru... Bio mi je to, doista, jedan tužan i groteskan slom partizanskog morala, kojim se decenijama manipulisalo u pedagoške, političke i ideološke svrhe... Sve je prelazilo stil i raskoš poznatih dvorova... Možda sam baš u salonima i na palubi ‘Galeba’, na Atlantskom okeanu, u noćima pod ogromnim mesecom sagoreo svoju komunističku veru u jugoslovenski demokratski socijalizam...”

Duboko razočaran u Tita, Ćosić zaključuje da u životu nije “sreo čoveka koji je više verovao u sebe, a više sumnjao u sve oko sebe...”

(Iz knjige “Vreme pisca”)

(Nastaviće se)